Пресудом Вишег суда у Неготину Гж 710/19 од 10.10.2019. године одбијена је као неоснована жалба туженог те се пресуда Основног суда у Неготину П 149/19 од 27.05.2019. године, у ставу првом изреке, у делу у којем се одржава на снази закључак извршитеља за подручје Основног суда у Неготину, Радомира Милојевића из ..., број И.Ивк-178/13 од 30.12.2013. године и у ставу другом и трећем изреке потврђује.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права. Предложио је да се о ревизији одлучује на основу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судске праксе.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/2018 – у даљем тексту: ЗПП) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интресу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2.овог члана прописано је да о дозвољености и основаности ревизије одлучије Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Парничном поступку у овој правној ствари претходио је поступак извршења по предлогу тужиоца, као извршног повериоца, против туженог, као извршног дужника, ради наплате потраживања по основу испоручене електричне и топлотне енергије. Нижестепени судови су пружили правну заштиту новчаном потраживању тужиоца,које није застарело у утуженом периоду, с позивом на одредбе члана 378. став 1. тачка 1. Закона о облигационим односима, са образложењем да је тужилац доказао да тужени као регистровани и стварни корисник своју обавезу исплате накнаде за пружене услуге и грејање није извршио по доспећу, па је одржао на снази закључак извршитеља у делу обавезе да тужени тужиоцу на име главног дуга за утужени пеиод исплати износ од 42.750,80 динара као и износ 39.775,00 динара.

Узимајући у обзир врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге за усвајање тужбеног захтева, у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана. Тужени у ревизији указује на чињенице и правна питања која се односе на конкретан спор, што није разлог за одлучивање о ревизији као посебној ревизији. Образложење побијане другостепене пресуде за одлуку о потврђивању првостепене пресуде, у складу је са постојећом судском праксом у тумачењу и примени материјалног права тако да не постоји потреба за новим тумачењем права. Стога, без обзира на судске одлуке на које се тужени позива у ревизији, по оцени Врховног касационог суда, не постоји потеба да се одлучује о посебној ревизији туженог ради уједначавања судске праксе.

Из наведених разлога, посебна ревизија туженог није дозвољена, па је применом члана 404. ЗПП одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

У имовинско правним споровима о дозвољености ревизије одлучује се применом члана 403. став 3. ЗПП којим је прописано да ревизија није дозвољена ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужилац је иницијални акт – предлог за извршење поднео 17.12.2014. године за исплату новчаног износа од 42.750,00 динара са припадајућом каматом и трошковима извршења, што очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, која је меродавна за оцену дозвољености ревизије у смислу наведеног члана 403. став 3. ЗПП.

Због тога је применом члана 413. ЗПП, одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић