Према утврђеном чињеничном стању, на расправи пред другостепеним судом, пресудом Вишег суда у Београду К 3210/10 од 25.01.2011. године тужиља је осуђена на затворску казну у трајању од 3 године, због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ, а време проведено у притвору од 03.03.2010. године закључно са 25.01.2011. године урачунато је у изречену казну. Одлучујући о изјављеним жалбама окривљене и јавног тужиоца, Апелациони суд у Београду је пресудом Кж1 2302/11 од 07.12.2011. године одбио изјављене жалбе и првостепену пресуду потврдио. Тужиља је почела са издржавањем казне затвора 06.11.2003. године, а затвор је напустила 21.11.2014. године, јер је остварила право на условни отпуст, иако је изречена казна истицала дана 14.03.2015. године. Тужиља је 03.05.2012. године изјавила уставну жалбу коју је Уставни суд одлуком Уж 3650/12 од 29.12.2014. године усвојио и утврдио да је пресудом Вишег суда у Београду К 3210/10 од 25.01.2011. године и пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 2302/11 од 07.12.2011. године повређено право тужиље на правично суђење, па је поништена пресуда Апелационог суда и одређено да се донесе нова одлука о жалби браниоца окривљене поднетој против првостепене пресуде. Апелациони суд у Београду је решењем Кж1 74/15 од 28.04.2015. године жалбу тужиље усвојио, пресуду Вишег суда у Београду укинуо и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. У поновном поступку Виши суд у Београду је решењем К 298/15 од 11.06.2015. године кривични поступак против тужиље обуставио услед одустанка јавног тужиоца од кривичног гоњења, које решење је постало правноснажно 31.07.2015. године. Тужиља је у притвору провела 327 дана, а у затвору 380 дана, укупно је била лишена слободе 707 дана. Тужиља се 15.09.2015. године обратила Министарству правде Републике Србије захтевом за накнаду нематеријале штете због неоснованог боравка у притвору и затвору, али до споразума није дошло.

Тужиља је у преткривичном поступку саслушана од стране радника МУП РС признала извршење кривичног дела које јој је стављено на терет, а исто је учинила и у претходном поступку приликом саслушања пред истражним судијом. На главном претресу тужиља је изменила своју одбрану дату пред истражним судијом наводећи да ју је приликом саслушања у полицији бранилац саветовао да призна извршење кривичног дела како њен тадашњи емотивни партнер, који је заједно са њом био оптужен, не би био осуђен. Приликом доношења осуђујуће пресуде, првостепени суд је закључио да је окривљена детаљно и прецизно описала читав поступак набављања и продаје дроге, успостављање контаката са купцима, месту примопредаје, чак и цене опијата које су код ње и њеног емотивног партнера. окривљеног ББ нађене и уз потврду одузете, из чега следи да је она исте заиста и продавала на начин и по ценама како је прецизно описала.

Полазећи од овако утвђеног чињеничног стања, апелациони суд је применом члана 585. став 2. тачка 1) ЗКП, закључио да је тужиља својим лажним признањем кривичног дела проузроковала осуду, при чему на то није била принуђена, те да због тога тужиља нема право на накнаду штете по наведеном основу, из ког разлога је првостепена пресуда преиначена и тужбени захтев тужиље одбијен.

По оцени Врховног касационог суда, неправилан је закључак суда да тужиљи не припада накнада нематеријалне штете по основу душевних болова због повреде права личности.

Према одредби члана 585. Законика о кривичном поступку, неосновано осуђеним се сматра лице према коме је била правноснажно изречена кривична санкција или које је оглашено кривим, а ослобођено од казне, а поводом ванредног правног лека је нови поступак правноснажно обустављен и оптужба правноснажно одбијена или је окончан правноснажном ослобађајућом пресудом (став 1.); осуђени нема права на накнаду штете ако је својим лажним признањем или на други начин намерно проузроковао своју осуду, осим ако је на то био принуђен (став 2. тачка 1).

Другостепени суд је своју одлуку засновао на чињеничном закључку да је тужиља признала извршење кривичног дела које јој је стављено на терет у преткривичном поступку, односно пред органима МУП-а и у претходном поступку пред истражним судијом, уз навођење да је тужиља изменила своју одбрану на главном претресу и у даљем току поступка негирала извршење кривичног дела. Ове чињенице, другостепени суд је утврдио увидом у списе предмета Вишег суда у Београду К 298/15. Основано се ревизијом тужиље указује да тужиља није признала извршење кривичног дела у смислу цитиране законске одредбе, већ да је пред судом наводе оптужнице негирала, као и да је осуђујућа пресуда донета на основу других доказа, а не на основу признања тужиље и то управо на основу доказа за које је Уставни суд поводом уставне жалбе тужиље утврдио да се не могу користити у кривичном поступку, због чега је пресуда другостепеног суда и поништена. Утврђење ових чињеница од стране другостепеног суда је изостало.

Због погрешне примене материјалног права изостала је и оцена исказа тужиље и других релеватних околности за одлучивање о висини правичне накнаде која би припала тужиљи.

У поновном поступку, другостепени суд ће приликом одлучивања о жалби тужене узети у обзир изнете примедбе, употпуниће чињенично стање, након чега ће донети правилну и закониту одлуку правилном применом материјалног права, водећи рачуна о осталим ревизијским наводима. Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, јер зависи од коначног исхода парнице.

Из изнетих разлога, побијана другостепена пресуда је укинута и предмет враћен том суду на поновно суђење у смислу члана 416. став 2. ЗПП.

Председник већа – судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић