У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а тужиља у ревизији не указује на битне повреде одредаба парничног поступка из којих се на основу члана 407. ЗПП ревизија може изјавити. Ревизијско указивање на битну повреду парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП није релевантно, зато што та повреда не представља дозвољен ревизијски разлог у смислу члана 407. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, кат. парцеле бр. .. и .. уписане су као пољопривредно земљиште, корисник ЈП „Србијашуме”, а кат. парцела бр. .. уписана је као некатегорисани пут, корисник Општина Прешево, а све парцеле уписане су као државна својина, као и да је извршена пренамена пољопривредног земљишта у грађевинско земљиште. Породичне стамбене зграде и то: породична стамбена зграда бр. 1 на кат.парцели бр. .. и породичне стамбене зграде бр. 1 и 2 на кат.парцели бр. .. уписане су као приватна својина, држалац ЈП „Србијашуме”, а изграђене су без одобрења за градњу. Из извештаја СКН Прешево, утврђено је да су наведене катастарске парцеле код првог детаљног премера за КО Прешево од 1966. године и то: кп.бр. .. и бр. .. уписане као државна својина, корисник ЈП „Србијашуме”, а кп.бр. .. државна својина, корисник Општина Прешево, те да су уписане као државна својина Републике Србије на основу Закона о средствима у својини РС. Током поступка (из исказа тужиље саслушане у својству парничне странке и исказа сведока) утврђено је да је старе објекте на предметним парцелама градио тужиљин свекар, а нове објекте тужиљина породица, као и да наведене парцеле породица тужиље држи преко 50 година, али да им није познато на чије име се воде нити како су од стране породице тужиље и њеног свекра прибављене предметне парцеле, као ни то да ли су објекти грађени са или без дозволе,

Оценом налаза и мишљења вештака геодетске струке, утврђено је да предметне непокретности чине једну целину, да на западној страни излазе на регионални пут Прешево – Гњилане, на источној страни се граниче са Курбалијском реком, док је са северне и јужне стране ограђен жичаном оградом према суседима и исти се налази у делу кат.парцела бр. .., бр. .. и бр. .. КО Прешево. Утврђене су мере и границе предметних непокретности у укупној површини од 934 м2 и то: део од 414 м2 је на делу кп.бр. .., део од 362 м2 је на делу парцеле кп.бр. .. и део од 158 м2 на делу кп.бр. .. . На том простору налази се пет објеката, од којих два нису, а три јесу евидентирана у катастру.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев закључивши да тужиља није могла да стекне право коришћења на предметним катастарским парцелама, будући да је знала да те парцеле нису њена својина јер је могла да изврши проверу код надлежне СКН. Како се на објектима који су грађени без дозволе на земљишту у друштвеној, односно државној својини није могло стицати право на основу градње на туђем земљишту, у смислу чланова 24.-26. Закона о основама својинскоправних односа, по становишту нижестепених судова тужиља није могла да стекне право својине на објектима који су саграђени на наведеним парцелама које су својина Републике Србије, са правом коришћења ЈП „Србија шуме“ и Општине Прешево. Оценили су да нема савесности на страни тужиље, због чега нема услова за одржај на предметним непокретностима. Додатна аргументација другостепеног суда је да тужиља у смислу правила о терету доказивања није пружила доказе о праву коришћења на грађевинском земљишту (стечено решењем надлежних органа) нити доказ о праву закупа на грађевинском земљишту, будући да се предметне парцеле налазе у државној својини па је закључио да је тужбени захтев неоснован и из овог разлога.

По оцени Врховног суда, неосновани су наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

У конкретном случају, тужиља државину на предметним катастарским парцелама заснива на изградњи непокретности - породичних стамбених зграда које су уписане у катастру непокретности и које су грађене током 2009. године, као и постојећим старим кућама које су изграђене пре 50 година.

У време када су непокретности зидане (током 2009. године) примењивао се Закон о планирању и изградњи („Службени гласник Републике Србије“ број 47/03). Према члану 75. тог закона, грађевинско земљиште користи се као изграђено или неизграђено (став 1); изграђено грађевинско земљиште је земљиште на којем су изграђени објекти у складу са законом, намењени за трајну употребу (став 2); неизграђено грађевинско земљиште је земљиште на којем нису изграђени објекти, као и земљиште на којем су изграђени објекти супротни закону или су изграђени привремени објекти (став 3). Одредбом члана 84. наведеног закона прописано је да на неизграђеном осталом грађевинском земљишту у државној својини право коришћења има ранији сопственик, законски наследник, као и лица на која је ранији сопственик пренео право коришћења, у складу са законом (став 1); по захтеву за утврђивање права из става 1. овог члана, решење доноси надлежна општинска управа (став 3); право коришћења из става 1. овог члана је у промету (став 4); овера уговора о промету права коришћења врши се на основу правноснажног решења из става 3. овог члана (став 5).

По оцени Врховног суда, правилан је закључак нижестепених судова да тужиља у смислу правила о терету доказивања није пружила доказе о праву коришћења на грађевинском земљишту, односно доказе да је закључила уговор о промету права коришћења за предметне непокретности са корисницима, овде туженима, нити доказе да је надлежни орган донео решење, а чије постојање има значај законског услова за оверу уговора о промету права коришћења. Имајући у виду наведено, нема ни основа за закониту државину на спорном земљишту у смислу одредбе члана 72. став 1. Закона о основама својинскоправних односа, да би тужиља као држалац непокретности протеком рока од 10 година стекла право својине одржајем, у складу са чланом 28. став 2. истог закона. По оцени Врховног суда, правилан је закључак нижестепених судова да тужиља у смислу правила о терету доказивања из члана 231. ЗПП није доказала да су предметне непокретности изграђене искључиво материјалом, средствима и улагањем тужиље, већ напротив новац за изградњу су давала тужиљина деца, како је то тужиља истицала током поступка. Сходно наведеном, правилно је становиште нижестепених судова да нису испуњени услови за стицање права својине на предметним породичним стамбеним зградама стварањем нове ствари у смислу одредбе члана 22. Закона о основама својинскоправних односа. Имајући у виду наведено, као и да су предметне непокретности изграђене супротно закону - без издате грађевинске дозволе, то се предметне катастарске парцеле имају сматрати као неизграђено грађевинско земљиште сходно цитираној законској одредби члана 75. став 3. тада важећег Закона о планирању и изградњи, па изградња објеката на грађевинском земљишту супротно закону не мења начин његовог коришћења. Право коришћења на таквом земљишту је у промету, али је за оверу уговора којим се врши пренос права коришћења потребно решење надлежног органа општинске управе о утврђивању тог права, а у конкретном случају тужиља није пружила доказе да је надлежни орган донео решење, као и да је закључила уговор којим би се извршио пренос права коришћења са корисника предметних працела, овде тужених ЈП „Србијашуме” и Општине Прешево на тужиљу. Стога су неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Неосновани су наводи ревизије да је тужиља као савесни градитељ, поред својинских права на изграђеним објектима стекла и право својине на земљишту под објектима и земљишту које служи за њихову редовну употребу одржајем у смислу одредбе члана 28. Закона о основама својинскоправних односа. По оцени Врховног суда, правилан је закључак нижестепених судова да тужиља није била савестан држалац, пошто је код надлежне СКН пре почетка градње предметних непокретности (зиданих током 2009. године од новца који су слала њена деца за изградњу) могла извршити увид у катастар непокретности и утврдити карактер земљишта које се у овој јавној књизи води и то: кат.парц. бр. .. и бр. .. као државна својина, корисник ЈП „Србијашуме”, а кат.парц. бр. .. као државна својина, корисник Општина Прешево. С обзиром да се савесност у смислу члана 72. став 3. Закона о основама својинскоправних односа претпоставља, али само док се супротно не докаже, а тужени су доказали да није било савесности на страни тужиље, то у овом случају нису испуњени услови из члана 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа, јер се тужиља не налази у савесној државини дуже од 20 година.

На основу изнетог, применом члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић