Пресудом Вишег суда у Врању Гж 1456/13 од 09.05.2014. године, ставом првим изреке, преиначена је пресуда Основног суда у Врању, Судске јединице у Прешеву П 51/13 од 21.08.2013. године у ставу првом изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужена да му исплати на име дуга износ од 700,00 динара са законском затезном каматом почев од 13.11.2003. године до исплате. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда и у делу одлуке о трошковима поступка, тако што је обавезан тужилац да исплати туженој на име трошкова првостепеног парничног поступка износ од 12.000,00 динара са законском затезном каматом од 09.05.2014. године до исплате. Ставом трећим изреке, обавезан је тужилац да исплати туженој на име трошкова другостепеног парничног поступка износ од 12.000,00 динара са законском затезном каматом од 09.05.2014. године до исплате.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено, са позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку, изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку (ЗПП), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интерса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Поступајући на основу цитираних законских одредби, Врховни касациони суд није дозволио одлучивање о посебној ревизији тужиоца, јер у конкретном случају нема потребе да се размотре правна питања од општег интереса, нити правна питања у интересу равноправности грађана. Није потребно ново тумачење права, нити уједначавање судске праксе, узимајући у обзир врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге за одбијање тужбеног захтева, за који спор је другостепени суд правилно оценио да се ради о потраживању по правном основу накнаде штете и сходно томе правилно применио рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 376. став 1. Закона о облигационим односима. Ревизијом тужиоца се ни не указује на постојање супротних одлука у истој или сличној чињеничноправној ситуацији.

Из наведених разлога, одлучено је као у првом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Чланом 468. став 1. ЗПП прописано је да су спорови мале вредности спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Чланом 479. став 6. ЗПП, прописано је да против одлуке другостепеног суда (донете у поступку о спору мале вредности) није дозвољена ревизија. У тој врсти спора дозвољеност ревизије не цени се према одредбама члана 403. став 2. тачке 2. и 3. Закона о парничном поступку.

У конкретном случају, побијаном пресудом донетом у другом степену правноснажно је окончан поступак у спору мале вредности из члана 468. став 1. ЗПП, јер висина спорног новчаног потраживања износи 700,00 динара, који износ је очигледно испод законом прописаног цензуса од 3.000 евра (у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије) на дан подношења тужбе, из којих разлога је тужиочева ревизија морала бити одбачена.

Из тог разлога, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.

Одлука о захтеву тужиоца за накнаду трошкова поступка по ревизији, садржана у трећем ставу изреке, донета је применом чланова 153. став 1. и 165. став 1. ЗПП. Тужилац није постигао успех у поступку по ревизији и зато нема право на накнаду трошкова тог поступка.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић