Против решења о трошковима поступка из става другог изреке пресуде Вишег суда у Прокупљу Гж 2008/18 од 22.10.2019. године, тужилац је позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку, благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, ради уједначавања судске праксе.

По оцени Врховног касационог суда, испуњени су услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 87/18), због потребе разматрања правних питања и уједначавања судске праксе у вези права на трошкове поступка. Из наведених разлога одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући побијано решење о трошковима поступка у смислу члана 408. у вези члана 420. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиоца основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Првостепени суд је у целини усвојио тужбени захтев и обавезао тужену да тужиоцу на име мање уплаћених доприноса за пензијско и инвалидско осигурање изврши уплату надлежном фонду ПИО и обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 21.000 динара.

Побијаним другостепеним решењем садржаним у ставу другом изреке другостепене пресуде, преиначена је првостепена одлука о трошковима поступка, тако да свака странка сноси своје трошкове поступка. По оцени другостепеног суда, тужилац је у поступку којем је потраживао новчану накнаду имао могућност да потражује и доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, због чега је одлуку о трошковима поступка преиначио применом члана 153. и 154. ЗПП.

По оцени Врховног касационог суда, основано се ревизијом тужиоца указује на погрешну примену материјалног права у делу другостепене одлуке којом је одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Одредбом члана 153. став 1. ЗПП прописано је да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној страни накнади трошкове, а чланом 154. став 1. ЗПП је прописано да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице.

Имајући у виду садржину цитираних законских одредаба, као и исход ове парнице, не може се прихватити закључак другостепеног суда да трошкови овог поступка тужиоцу нису били потребни. Приликом одлучивања о трошковима парничног поступка осим у споровима из области породичних односа, суд не води рачуна о разлозима правичности, а такође висина тужбеног захтева ни једном законском одредбом није прописана као основ за недосуђивање трошкова парничног поступка у ситуацији када је странка успела у спору. Сагласно наведеном, Врховни касациони суд је преиначио другостепену одлуку о трошковима поступка, одбио жалбу тужене и потврдио првостепену пресуду у делу одлуке о трошковима поступка, којом је тужена правилно обавезана да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка који су били потребни ради вођења парнице у износу од 21.000 динара.

Тужилац је успео у поступку по ревизији, па му на основу члана 165. став 2, у вези чланова 153. став 1. и 154. став 2. ЗПП, припадају тражени трошкови за састав ревизије у износу од 12.000,00 динара, према важећој АТ.

На основу члана 416. став 1. у вези члана 420. став 6. ЗПП Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић