Другим ставом изреке обавезани су тужиоци да туженој накнаде парничне трошкове у износу до 94.500,00 динара.

Пресудом Вишег суда у Новом Саду Гж 4845/19 од 04.11.2022. године, првим ставом изреке жалба тужилаца делимично је усвојена, па је пресуда Основног суда у Новом Саду П 8448/17 од 05.09.2019. године преиначена тако што је тужбени захтев делимично усвојен и утврђена ништавост уговора број ...-...-.../... о дугорочном стамбеном кредиту од 12.10.2007. године, закљученог између парничних странака, у делу којим су корисници кредита обавезани на једнократно плаћање трошка пуштања кредита у течај задужењем њихових текућих рачуна и плаћање накнаде на име трошка обраде захтева за осигурање кредита код НКОСК у износу од 30 евра у динарској противвредности по средњем курсу на дан пуштања кредита у течај, те је обавезана тужена да тужиоцима исплати износ од 2.329,71 динар на име трошка обраде захтева код НКОСК са законском затезном каматом од 13.10.2007. године до исплате, док је у преосталом делу жалба тужилаца одбијена као неоснована и потврђена првостепена пресуда у непреиначеном делу. Другим и трећим ставом изреке одбијени су захтеви тужилаца и тужене за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне другостепене пресуде тужена је изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права и предложила да се сходно члану 404. став 1. ЗПП иста сматра изузетно дозвољеном.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 са изменама и допунама, 49/13-УС, 74/13-УС), Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП, јер код утврђења да до закључења главне расправе тужена није доказала да је основним подацима о кредиту урученим тужиоцима у предуговорној фази исте обавестила о врсти и висини трошкова који поводом реализације њиховог кредитног захтева падају на њихов терет (понуда од 09.10.2007. године не садржи податке о накнади трошкова обраде захтева за осигурање кредита код НКОСК у износу од 30 евра у динарсокј противвредности), одлука је у складу са правним ставом усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 16.09.2021. године. Указивање у ревизији на различиту судску праксу у истоветним ситуацијама не упућује нужно на другачији правни став, јер правилна примена материјалног права у споровима са захтевом какав је у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања. Из наведених разлога одлучено је као у првом ставу изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези са чланом 479. став 6. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. и 4. ЗПП прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност износа од 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, као и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју су тужиоци у тужби навели не прелази износ из првог става овог члана (члан 33. став 2. ЗПП). Одредбом члана 479. став 6. ЗПП прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужбом ради утврђења ништавости уговорне одредбе и ради исплате, поднетом дана 27.10.2017. године, тражено је обавезивање тужене на исплату износа од 80.729,56 динара, сагласно чему је овај поступак вођен по правилима за спор мале вредности.

Како је побијаном другостепеном пресудом одлучено у спору мале вредности у коме је према члану 479. став 6. ЗПП искључено право на изјављивање ревизије, то је применом члана 413. ЗПП иста одбачена као недозвољена другим ставом изреке овог решења.

Председник већа-судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић