Решењем Вишег суда у Ваљеву Гж 3726/22 од 12.01.2023. године одбијена је као неоснована жалба противника предлагача и потврђено решење Основног суда у Убу Р1 160/21 од 22.09.2022. године.

Против правноснажног решења донетог у другом степену противник предлагача је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Предлагач је дала одговор на ревизију и предложила да се иста одбаци као недозвољена или одбије као неоснована, а противник предлагача обавеже на накнаду трошкова поступка поводом тог правног лека.

Одредбом члана 27. став 2. ЗВП прописано је да је у поступку у коме се одлучује о имовинскоправним стварима ревизија дозвољена под условима под којима се по Закону о парничном поступку може изјавити ревизија у имовинскоправним споровима, ако тим или другим законом није друкчије одређено. Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

У овој правној ствари одлучено је о накнади за експроприсано земљиште. Висина одређене накнаде је очигледно нижа од вредности која је меродавна за дозвољеност ревизије у смислу члана 403. став 3. ЗПП, због чега је ревизија противника предлагача недозвољена.

Противник предлагача предлаже да се о његовој ревизији одлучује на основу члана 404. ЗПП. Наведеном одредбом која се, на основу члана 420. став 6. тог закона, сходно примењује и у поступку поводом ревизије против решења којим се поступак правноснажно окончава а на основу члана 30. став 2. ЗВП и у ванпарничном поступку, прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

Потребу да се одлучује о посебној ревизији противник предлагача види у правном питању третмана експроприсаног земљишта приликом одређивања накнаде.

По оцени Врховног суда, ово правно питање не завређује да се у овој правној ствари дозволи одлучивање о посебној ревизији. Одредбе материјалног права које се примењују у овом случају су јасне и не захтевају ново тумачење.

Према одредби члана 42. став 1. Закона о експропријацији, накнада у новцу одређује се и за пољопривредно и за грађевинско земљиште, у складу са његовим стварним статусом и без обзира на извршени упис земљишта у катастру непокретности. Појам грађевинског земљишта одређен је Законом о планирању и изградњи („Службени гласник Републике Србије“ број 72/09 са каснијим изменама и допунама). Одредбом члана 82. тог закона прописано је да је грађевинско земљиште оно земљиште које је одређено законом или планским документом за изградњу и коришћење објеката, као и земљиште на којем су изграђени објекти у складу са законом. Истим законом прописано је да ступањем на снагу планског документа којим је промењена намена земљишта у грађевинско земљиште, његови власници стичу права и обавезе прописане тим законом и подзаконским актима донетим на основу закона, без обзира на чињеницу што орган надлежан за упис непокретности и права на њима није спровео промену у јавној књизи о евиденцији непокретности и права (члан 83. став 2), као и да од дана ступања на снагу планског документа којим је извршена промена намене пољопривредног у грађевинско земљиште, власник таквог земљишта остварује сва права власника на грађевинском земљишту, у складу са тим законом (члан 88. став 9).

У конкретном случају. експроприсано земљиште обухваћено је Просторним планом подручја посебне намене државног пута Iб реда бр. 27 Лозница - Ваљево - Лазаревац, деоница Иверак - Лајковац (веза са аутопутем Е763 Београд - Јужни Јадран, деоница Београд - Пожега) од 15.01.2020. године. Просторни план донет је и ступио је на снагу пре доношења решења о експропријацији предметне парцеле, која је на тај начин променила намену из пољопривредног у грађевинско земљиште, иако та промена није спроведена у катастру непокретности. Због тога предлагач има право на накнаду у висини цене експроприсаног земљишта као грађевинског земљишта, што је у складу са чланом 42. став 1. Закона о експропријацији и чланом 58. став 2. Устава Републике Србије којим је прописано да право својине може бити одузето само у јавном интересу и уз нанкаду која не може бити нижа од тржишне. У овом случају висина накнаде одређена је по ценама које је дала и Пореска управа за сво грађевинско земљиште на територији КО ... .

Из наведених разлога, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом, а на основу чланова 410. став 2. тачка 5. и 413 истог закона, у вези са чланом 30. став 2. ЗВП као у другом ставу изреке.

Трошкови одговора на ревизију, по оцени Врховног суда, нису били нужни. Зато је захтев предлагача за њихову накнаду одбијен и на основу члана 165. став 1. у вези члана 154. ЗПП и члана 30. став 2. ЗВП одлучено као у трећем ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић