Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. ЗПП.

Тужиоци су поднели одговор на ревизију тужене, са предлогом да се иста одбаци као недозвољена.

Према члану 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), а о дозвољености и основаности ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Врховни касациони суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене као о изузетно дозвољеној, јер у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса и уједначавања судске праксе, нити потреба новог тумачења права, имајући у виду врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге за обијање тужбеног захтева који су наведени у нижестепеним пресудама.

Правно питање које је предмет спора није од општег интереса, већ је везано за чињеничног стање које се утврђује у сваком конкретном случају и решавање спорног односа странака. Разлози на којима су засноване одлуке нижестепених судова нису у супротности са тумачењем материјалног права у погледу примењених одредба чланова 20.-22. и 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа, а код утврђења да нису испуњени услови за стицање права својине са траженим сувласничким уделом тужиоца као правног следбеника закупца на предметном пословном простору из Уговора о закупу од 08.10.1974. године закљученим са Градским стамбеним предузећем-ООУР „Пословни простор, а по основу стицања одржајем, улагањем и адаптацијом тог објекта, нити услова за исплату траженог новчаног потраживања на име извршеног улагања у предметни пословни простор и повећања његове вредности, с обзиром на то како је то регулисано сагласношћу воља уговорних странака из закуподавног односа према садржају из одредаба наведеног уговора о закупу.

Поред наведеног, ревидент није доказао да у конкретном случају постоји различита судска пракса у идентичној или сличној чињеничној и правној ситуацији, односно да се у конкретном случају ради о одлуци која одступа од судске праксе.

На основу изнетог, применом члана 404. став 2. ЗПП одлучено као у првом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Чланом 403. ставом 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000,00 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 15.04.2019. године, а означена вредност предмета спора у тужби је 1.201.605,00 динара.

Имајући у виду да у конкретном случају вредност предмета спора побијане правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра, према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија тужиоца недозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић