Пресудом Вишег суда у Панчеву Гж 583/20 од 22.09.2020. године, првим ставом изреке, жалба тужиоца АА је као делимично неоснована одбијена, а жалба тужиоца ББ је као делимично основана усвојена, па је првостепена пресуда потврђена у побијаном делу другог става изреке и у побијаном трећем ставу изреке, а преиначена у четвртом ставу изреке тако што је обавезана тужена да тужиоцу АА на име накнаде трошкова парничног поступка осим износа од 118.343,11 динара досуђеног првостепеном пресудом, исплати и износ од још 6.000,00 динара, укупно 124.343,11 динара, са законском затезном каматом од дана извршности пресуде, до коначне исплате.

Против правноснажне другостепене пресуде, тужиоци су благовремено изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права са предлогом да се о ревизији одлучује као изузетно дозвољеној, на основу члана 404. Закона о парничном поступку.

Према члану 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11...87/18), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Врховни касациони суд није прихватио предлог за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној по члану 404. ЗПП, будући да су питања на која се указује као спорна, везана за конкретну чињеничну подлогу и решење спорног односа странака, а побијана другостепена пресуда је у складу са судском праксом и правним схватањима. Осим тога, ревизија је усмерена на разрешење чињеничног питања конкретног спора, док се указивањем на оцену налаза и мишљења судског вештака неуропсихијатра од стране нижестепених судова, заправо оспорава утврђено чињенично стање у погледу одговорности тужене за тражени вид нематеријалне штете, што није разлог за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, због чега је одлучено као у првом ставу изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије применом члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 479. став 6. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија тужиоца није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, док према члану 479. став 6. ЗПП, против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

У овој правној ствари тужба је поднета дана 05.02.2018. године, а као вредност предмета спора за тужиоца АА означен је износ од 189.929,05 динара, а за тужиоца ББ износ од 60.000,00 динара. Тужиоци се у спору налазе у положају формалних супарничара из члана 205. ЗПП, због чега се вредност предмета спора, меродавна за оцену дозвољености ревизије, одређује према вредности главног захтева сваког од тужиоца засебно. Пошто вредност предмета спора побијeног дела правноснажне пресуде за сваког од тужилаца очигледно не прелази динарску противвредност од 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија тужилаца није дозвољена на основу одредбе чл. 468. и 479. став 6. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић