Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права права с предлогом да се о ревизији одлучи на основу члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23), у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ бр. 10/23), Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној на основу члана 404. став 1. ЗПП јер не постоји потреба за разматрањем правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Предмет тражене правне заштите, о коме је одлучено побијаном пресудом, је накнада штете због неправилног и незаконитог рада тужених у парници Вишег суда у Београду П 45/13. У овој парници, која је започета тужбом ВВ и ГГ против туженог ДД, власника Агенције „Кондор“ ради утврђења ништавости изјаве и накнаде штете, након смрти туженог ДД као тужена означена је овде тужиља, као његова наследница. Пошто њено пребивалиште ни боравиште није било познато, Виши суд у Београду јој је поставио привременог заступника, овде туженог адвоката ББ. О захтеву тужиље нижестепени судови су одлучили уз примену материјалног права из чланова 154. став 1, 155, 172. став 1. и 376. став 1. Закона о облигационим односима, Закона о адвокатури и Кодекса професионалне етике адвоката, које је у складу са правним схватањем израженим кроз више одлука овог суда у којима је одлучивано о захтевима са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом. Због тога не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса нити у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Указивање у ревизији на праксу Европског суда за људска права не указује нужно на потребу за ново тумачење права и разматрањем правних питања од општег интереса јер се одговорност за штету због пропуста, односно деловања трећег лица утврђује у конкретној парници на основу чињеничног стања које не може бити предмет побијања, односно разлог за изузетну дозвољеност ревизије. Стога по оцени овог суда нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП за дозвољеност одлучивања о посебној ревизији тужиље због чега је на основу члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Тужба за накнаду штете поднета је 21.11.2018. године, а преиначена 26.08.2020. године. Ввредност предмета спора опредељена је износом од 1.661.471,88 динара.

Имајући у виду да се у конретном случају ради о имовинскоправном спору који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан преиначења тужбе, Врховни суд је оценио да ревизија тужиље није дозвољена применом одредбе члана 403. став 3. ЗПП због чега је на основу члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић