Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила благовремену ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права и предложила да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.

Пошто вредност предмета спора побијаног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, следи да је ревизија дозвољена, у смислу одредбе члана 403.став 3. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11 ... 18/20), па је одлучивање о посебној ревизији тужиље сувишно.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду, у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку и утврдио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ни повреде из одредбе члана 374.став 1.тог Закона, у поступку пред другостепеним судом, на које ревидент у ревизији указује. Битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374.став 2.тачка 12. Закона о парничном поступку, на коју ревидент у ревизији такође указује, није разлог због ког ревизија може да се изјави, у смислу одредбе члана 407. став 1. тачка 2. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, мајка тужиље, ББ, из Републике Немачке, је у октобру 1944.године, била интернирана у различите радне логоре и то: Велика Греда, Гудурица и Вршац, у периоду од октобра 1944. године до априла 1947. године, а преминула је ...2016. године, након што је 07.06.2016. године поднела Вишем суду у Панчеву захтев за своју рехабилитацију. Правноснажним решењем Вишег суда у Панчеву Рех 37/16 од 15.11.2018. године, усвојен је захтев за рехабилитацију, па је рехабилитована ББ из Републике Немачке, преминула ...2016. године у Немачкој, која је без судске и административне одлуке, као малолетно дете лишена слободе и људских права, искључиво из разлога што је била лице немачке националности и провела заточена у логорима Велика Греда, Гудурица и Вршац, у периоду од октобра 1944. године до априла 1947. године, чиме јој је повређено право на слободу, па је утврђено да су без правног дејства правне последице тих повреда. Тужиља је рођена неколико година по изласку њене мајке из логора и повратка у Немачку, 1951. године, а захтев за рехабилитационо обештећење који је поднела надлежној комисији Министарства правде и државне управе 03.07.2019. године, одбијен је, са образложењем да нису испуњени услови предвиђени одредбама Закона о рехабилитацији.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, по оцени Врховног касационог суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право одбијањем тужбеног захтева тужиље.

Одредбом члана 7. тачка 5. Закона о рехабилитацији (''Службени гласник РС'', бр. 92/11), прописано је да захтев за рехабилитацију могу поднети деца лица из члана 1. став 1. тог Закона (лица која су из политичких, верских, националних или идеолошких разлога лишена живота, слобода или других права до дана ступања на снагу тог закона) која су за време трајања повреде права и слободе родитеља рођена у установама за извршење санкција, односно која су у тим установама са њима провела део времена или су за то време расла без родитељског старања једног или оба родитеља. На основу одредбе члана 21. став 1. истог Закона, лица из члана 7.тачка 5.имају право на здравствену заштиту и друга права из здравственог осигурања, као и право на рехабилитационо обештећење, у складу са одредбом члана 26. став 3. тог Закона, а то право имају и брачни друг, деца и родитељи, односно браћа, сестре и ванбрачни партнер рехабилитованог лица, у складу са одредбом члана 26. став 4. Закона о рехабилитацији (став 2.). Према одредби члана 26. став 3. и 4., лица из члана 7. тачка 5. тог Закона, имају право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, у складу са законом којим се уређују облигациони односи (став 3.), а лица из члана 21. став 2. тог Закона имају право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због смрти рехабилитованог лица, под условом да је између њих и умрлог рехабилитованог лица постојала трајнија заједница живота, такође у складу са законом којим се уређују облигациони односи (став 4.).

У конкретном случају, тужиљина мајка, ББ је била лишена слободе и заточена у логорима Велика Греда, Гудурица и Вршац у периоду од октобра 1944. године до априла 1947. године, у време када тужиља није била рођена. Деца рехабилитованих лица (која су из политичких, верских, националних или идеолошких разлога лишена слободе или других права), имају право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе својих родитеља само ако је испуњен услов прописан одредбом члана 7.тачка 5. Закона о рехабилитацији, односно да су за време трајања повреде права и слободе својих родитеља рођена у установама за извршење санкција или да су у тим установама са њима провела део времена или су за то време расла без родитељског старања једног или оба родитеља. То даље значи да право на овај вид накнаде нематеријалне штете имају само деца рехабилитованог лица која су рођена пре или у току лишења слободе својих родитеља, што овде није случај. Такође, право на накнаду штете за претрпљене физичке болове и страх, Законом о рехабилитацији, није предвиђен као вид нематеријалне штете ни за рехабилитована лица, па самим тим ни за остала лица предвиђена чланом 7. тог Закона. Потраживање накнаде нематеријалне штете прелази на наследнике само ако је признато правноснажном одлуком или писаним споразумом, на основу одредбе члана 204. став 1. Закона о облигационим односима, а то овде није случај.

Наводима ревизије тужиље о томе да је она надживела своју мајку која је умрла током поступка рехабилитације, односно била је жива у моменту ступања на снагу Закона о рехабилитацији, не доводи се у сумњу правилност побијане пресуде. Та чињеница у овом случају није битна, јер тужиља није дете које је рођено у установи за извршење санкција, нити је у тој установи провела, са својом мајком, део времена односно расла без родитељског старања своје мајке, пошто је рођена више година након што је њена мајка пуштена на слободу (1951.године), па су неосновани наводи ревизије тужиље о погрешној примени материјалног права.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета правилном применом одредбе члана 153.став 1.и 154. Закона о парничном поступку.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у изреци донео применом одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић