Пресудом Вишег суда у Јагодини Гж 1051/19 од 13.10.2020. године одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Трећег основног суда у Београду П 1133/15 од 06.12.2016. године.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је, због погрешне примене материјалног права, благовремено изјавила ревизију предвиђену чланом 404. ЗПП (посебна ревизија).

По оцени Врховног касационог суда, у овом спору потребно је дозволити одлучивање о изјављеној ревизији ради тумачења права, због чега је одлучено као у првом ставу изреке.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужене основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је решењем Скупштине тужене Општине од 30.12.2009. године именован за члана сталног састава Општинске изборне комисије. Општинска изборна комисија је 17.04.2012. године донела Одлуку о накнадама и другим трошковима везаним за њен рад. Том одлуком, поред осталог, предвиђена је месечна накнада члановима изборне комисије у износу од 90.000,00 динара почев од дана расписивања избора до дана окончања свих изборних радњи, као и накнада у висини од 10.000,00 динара за месеце у којима се одржавају седнице Комисије. Председник тужене општине је 05.06.2012. године донео решење којим се одобрава исплата износа од укупно 1.900.000,00 динара на име накнаде за рад члановима Општинске изборне комисије у проширеном саставу, која ће се извршити из средстава обезбеђених путем трансфера од Скупштине Града Београда. Тужиоцу је исплаћен износ од 67.000,00 динара.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су усвојили тужбени захтев применом Одлуке о накнадама и трошковима за рад Општинске изборне комисије од 17.04.2012. године и одредбе члана 154. став 1. Закона о облигационим односима. По становишту судова, Општинска изборна комисија је самостална и независна у свом раду, а одлуку о висини накнада донела је по угледу на исте одлуке Републичке изборне комисије и Градске изборне комисије којима је висина накнаде за рад њених чланова одређена у истом износу.

По оцени Врховног касационог суда, основано се ревизијом тужене указује на погрешну примену материјалног права.

Одредбом члана 57. Закона о локалним изборима прописано је се средства за спровођење избора и финансирање изборне активности за избор одборника обезбеђују у буџету јединице локалне самоуправе. И Пословником Општинске изборне комисије тужене општине („Службени лист Града Београда“ број 15/12) предвиђено је да се средства за рад органа за спровођење избора, изборни материјал и друге трошкове спровођења избора одређују у буџету града и буџету општине. Према члану 54. став 1. Закона о буџетском систему, обавезе које корисник буџетских средстава преузима морају одговарати апропријацији која им је одобрена за ту намену у буџетској години.

У конкретном случају, Одлуком о буџету тужене за 2012. годину („Службени лист Града Београда“ број 57/11) за рад Општинске изборне комисије нису предвиђена средства из буџета општине, већ из извора 07-остали нивои власти. За њен рад су из средстава Града Београда пренета средства у износу од 1.900.000,00 динара (извештај Државне ревизорске институције о ревизији финансијских извештаја, завршног рачуна, буџета и правилност и пословања Градске Општине Сурчин за 2012. годину). Ова средства искоришћена су за исплату накнада члановима сталног и проширеног састава Општинске изборне комисије, по решењу председника тужене Општине од 05.06.2012. године, тако што је члановима сталног састава исплаћено укупно 1.288.000,00 динара (тужиоцу 67.000,00 динара), а члановима проширеног састава исплаћено је укупно 612.000,00 динара. На тај начин су средства додељена за рад Општинске изборне комисије у целости искоришћена и даље исплате по том основу се не могу вршити, јер за то више не постоје буџетска средства планирана за ту намену. У таквој ситуацији, постојање одлуке Општинске изборне комисије о накнадама и другим трошковима за њен рад не може утицати на другачије одлучивање, јер је иста донета без адекватних параметара и прорачуна (извештај Државне ревизорске институције), односно јер нема обезбеђених средстава за ту намену.

Из наведених разлога, на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.

Одлука садржана у трећем ставу изреке, донета је на основу члана 165. став 2. у вези са члановима 153. став 1. и 154. став 1. ЗПП. Туженој су, у складу са одређеним захтевом постављеним на рочишту за главну расправу од 16.12.2016. године, досуђени трошкови за састав одговора на тужбу и једног образложеног поднеска, као и за заступање на једном одржаном рочишту у износу од по 6.000,00 динара. Трошкови за састав жалбе туженој нису досуђени јер захтев за њихову накнаду није био одређен на начин предвиђен чланом 163. став 2. ЗПП (по висини), док трошкови за састав ревизије нису ни тражени.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић