Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2418/22 од 08.09.2022. године, ставом првим изреке, одбијена је жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда у ставовима другом и четвртом изреке. Ставом другим изреке, потврђена је првостепена пресуда у делу ставова првог и трећег изреке за појединачно означене износе главнице (укупно 802.468,33 динара) са законском затезном каматом, у висини и на начин како је то одређено тим ставом изреке. Ставом трећим изреке преиначена је првостепена пресуда у преосталом делу ставова првог и трећег изреке, тако што је одбијен тужбени захтев преко износа из става другог изреке до износа досуђеног првостепеном пресудом. Ставом четвртим изреке преиначено је решење о трошковима поступка у ставу петом изреке првостепене пресуде и износ досуђен по том основу снижен на 173.775,00 динара. Ставом петим изреке, тужиља је обавезана да туженој надокнади трошкове жалбеног поступка у износу од 22.500,00 динара. Ставом шестим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против другостепене пресуде у делу ставова првог, трећег, четвртог, петог и шестог изреке, тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка учињене пред другостепеним судом, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући дозвољеност ревизије по члану 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 18/20), Врховни суд је утврдио да је ревизија недозвољена у делу ставова првог и шестог изреке, а да је у преосталом делу дозвољена и основана.

У споровима из радног односа у којима је предмет захтева новчано потраживање за дозвољеност ревизије је меродаван општи режим за имовинско правне спорове из члана 403. ЗПП.

По одредби члана 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинскорпавним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба је поднета дана 17.05.2018. године, вредност предмета спора у побијаном делу којим је жалба тужиље одбијена и првостепена пресуда потврђена, те одбијен захтев тужиље за накнаду трошкова жалбеног поступка је по одредбама члана 28. ЗПП 185.270,87 динара, па је одлука у ставу првом изреке донета на основу члана 413. ЗПП.

У преосталом делу којим је жалба усвојена и првостепена пресуда преиначена, ревизија је дозвољена по члану 403. став 2. тачка 2. ЗПП, па је Врховни суд испитао побијану пресуду у овом делу у смислу члана 408. ЗПП и утврдио да је ревизија основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је решењем тужене, свог послодавца од 02.02.2011. године премештена са радног места послова ... на радно место послова ... у Служби за борбу против организованог криминала. На основу решења од 01.06.2012. године у истој служби стекла је звање главног полицијског инспектора. Предметно потраживање је обрачуната разлика између плате по члану 18. став 2. Закона о организацији надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела („Службени гласник РС“, бр. 42/2002... 32/13) и члана 2. Уредбе о платама лица која обављају послове у посебним организационим јединицама државних органа надлежних за сузбијање организованог криминала и плате која је тужиљи исплаћена у спорном временском периоду.

Првостепени суд је усвојио захтев у висини разлике између двоструког износа основне плате коју је тужиља примала пре доношења решења од 02.02.2011. године, без минулог рада, уз уважавање измена услова рада на коефицијент као елемента за обрачун основне плате и исплаћених плата. Пресуду је засновао на одредбама чланова 164. Закона о раду, те чланова 154. и 172. Закона о облигационим односима.

Другостепени суд није прихватио обрачун на коме је првостепени суд засновао пресуду. Становишта је да тужиљи припада накнада штете у висини разлике између двоструког износа номиналне плате коју је примила у фебруару месецу 2011. године и исплаћене плате, а за разлику тужбени захтев одбија.

Становиште другостепеног суда није исправно.

На седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 13.10.2020. године усвојен је правни став о праву на увећање плате запослених у посебним организационим јединицама Министарства унутрашњих послова надлежних за сузбијање организованог криминала и откривање ратних злочина, према коме се на лица која су пре ступања на раду у службу била радно ангажована одредба члана 18. став 1. Закона о организацији надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала има применити тако, да свако увећање основне месечне плате на ранијем радном месту последично доводи до увећања двоструког износа његове основне плате у организационој јединици за сузбијање организованог криминала.

Првостепени суд је правилно за полазиште своје пресуде уважио обрачун који је извршен у складу са наведеним правним ставом, па је одлука у ставу другом изреке донета на основу члана 416. став 1. ЗПП.

На основу чланова 165. став 2, 153. став 2. и 154. ЗПП, ставом трећим изреке одлучено је трошковима поступка по ревизији. Тужиљи су као оправдани признати трошкови обрачунати на основицу коју чини износ од 1.485.793,84 динара, за који је другостепена пресуда преиначена. Досуђени износ чине награда за састав ревизије од 22.500,00 динара, те судске таксе на ревизију у износу од 88.315,87 динара и на ову пресуду у износу од 132.473,81 динар.

Председник већа-судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић