Врховни касациони суд у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, Божидара Вујичића, Илије Зиндовића, Бисерке Живановић и Бранислава Босиљковића, чланова већа, у правној ствари тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Иван Дојчиновић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, Апелациони суд у Крагујевцу, коју заступа Државно правобранилаштво, ради поништаја решења, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 3820/17 од 01.11.2018. године, у седници одржаној 03.10.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 3820/17 од 01.11.2018. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 3820/17 од 01.11.2018. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 2978/16 од 05.07.2017. године, ставом првим изреке одбијен је приговор ненадлежности за поступање у овом спору, па је ставом другим изреке одбијен и тужбени захтев којим је тужилац тражио да се поништи, као незаконито, решење председника Апелационог суда у Крагујевцу IV Су-22-195/16 од 17.10.2016. године, као неоснован. Ставом трећим изреке обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка од 60.000,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 3820/17 од 01.11.2018. године, жалба тужиоца је одбијена, као неоснована и првостепена пресуда потврђена у ставу другом и трећем изреке.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, тужилац је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном, применом члана 404. ЗПП.

Одредбом члана 404. став 1. наведеног Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ бр.72/11 и 55/14), прописано је да се посебна ревизија може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом одлучено је о законитости одлуке председника суда о престанку права на накнаду за одвојен живот од породице, којом је је утврђено да је тужбени захтев за поништај наведене одлуке – неоснован, а побијана одлука је донета уз адекватну примену материјалног права, које не одступа од примене права и правног схватања израженог у одлукама Врховног касационог суда са тужбеним захтевом и чињеничним стањем као у овој правној ствари (Рев2 2701/17 од 13.06.2018. године, Рев2 873/17 од 07.12.2017. године, ...), о постојању права тужиоца на накнаду за одвојен живот од породице.

Сходно изнетом, Врховни касациони суд налази да у овом предмету није потребно одлучивати о ревизији ради новог тумачења права, разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни ради уједначавања судске праксе, па нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиоца, као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. став 1. ЗПП, на основу чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Сл.гласник РС“ бр.72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Наиме, одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради поништаја решења по захтеву тужиоца за накнаду за одвојен живот, поднета је 30.12.2016 године. Вредност предмета спора у тужби није одређена, није утврђена у току поступка, нити је одређена и наплаћена судска такса на тужбу и одлуку.

Према природи тражене правне заштите ова парница спада у парнице из радних спорова. Међутим, применом члана 441. Закона о парничном поступку, у парницама из радних спорова ревизија је дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Ван ових радних спорова ревизија није дозвољена, осим уколико се тужба не односи на новчано потраживање, када се примењује општи режим допуштености овог правног лека, према вредности спора.

У имовинско-правним споровима у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, а тужилац у тужби и у току првостепеног поступка није означио вредност спора, нити се она може утврдити на основу одређене или плаћене судске таксе, а не може се утврдити ни по одредбама члана 21. до 27. Закона о судским таксама („Сл.гласник РС“ бр.28/94, ... 93/12), применом члана 28. истог Закона, као вредност предмета спора узима се износ од 15.000,00 динара, без обзира који је суд надлежан за решавање спора.

Имајући у виду да се у конкретном случају не ради о парници из радног спора, у смислу члана 441. ЗПП (код којих је ревизија увек дозвољена), иако тужилац тужбом тражи заштиту права из радног односа, јер предмет тражене правне заштите није заснивање, постојање или престанак радног односа, већ се ради о имовинско-правном спору у коме се тужбени захтев односи на неновчано потраживање у коме је вредност предмета спора, у складу са чланом 28. Закона о судским таксама, одређена у висини од 15.000,00 динара, што према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе представља износ који не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија тужене недозвољена, применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић