Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је до 15.05.2008. године био запослен у привременим институцијама Косова и Метохије у Окружном затвору у Гњилану. Решењем тужене од 29.04.2008. године, тужилац је почев од 15.05.2008. године преузет у Управу за извршење заводских санкција и остварио плату према дотадашњем решењу. Закључком Владе РС од 17.04.2008. године прописано је да се положај лица која су била запослена у привременим институцијама Косова и Метохије уподобљава положају државних службеника и намештеника, који су радили у органима који су укинути, а чији је делокруг преузео други орган (члан 135. став 1. Закона о државним службеницима), те да они имају право да буду преузети у орган Републике Србије који је преузео делокруг ако претходно органу Републике Србије који се преузима доставе писмени доказ о томе да им је престао рад у привременим институцијама Косова и Метохије. Висина просечне зараде без пореза и доприноса по запосленом у Републици Србији за децембар месец 2017. у износу од 54.344,00 динара утврђена је увидом у „Сл. гласник РС“, 7/2018.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је на основу члана 120. Закона о раду и члана 44. став 1. тачка 1. и став 2. и став 3. Посебног колективног уговора за државне органе закључио да се тужилац налазио у радном односу код тужене од дана преузимања из привремених институција КиМ од 15.05.2008. године, да тужена није распоредила тужиоца на друго радно место у оквиру његове стручне спреме, нити пак донела решење којим му се утврђује статус нераспоређеног радника, односно којим му се утврђује статус нераспоређеног државног службеника, те како се тужилац налазио у радном односу код тужене и даље, односно више од десет година од дана заснивања радног односа, усвојио је тужбени захтев тужиоца закључујући да је тужилац 15.05.2018. године остварио право на јубиларну награду за навршених 10 година рада, у радном односу код органа тужене, односно након преузимања код тужене.

По оцени другостепеног суда, право на јубиларну награду остварује се радом у радном односу, а не само простим трајањем радног односа, па како је тужилац од 15.05.2008. године до 15.05.2018. године био запослен у Управи за извршење заводских санкција, али је био нераспоређен и није фактички радио и то из разлога што није постојало радно место на коме би могао да обавља своје задатке, то тужиоцу не припада право на ову врсту накнаде.

Становиште другостепеног суда је правилно.

Према члану 44. став 2. Посебног колективног уговора за државне органе („Сл. гласник РС“, бр. 25/15...34/18), запослени остварује право на јубиларну награду за навршених 10, 20, 30, 35. и 40. година рада проведених у радном односу у државном органу, органу Аутономне Покрајине, односно јединице локалне самоуправе, без обзира на то у ком органу је запослени остваривао права из радног односа. Код утврђивања права на јубиларну награду, рачунају се и године рада код послодавца од кога је надлежни орган преузео надлежности, послове и запослене.

У конкретном случају, тужилац код тужене није стекао, супротно ревизијским наводима, статус државног службеника односно намештеника. Тужилац је преузет од привремених институција КиМ и утврђена му је плата у одређеној висини, а није му се обрачунавао минули рад. Он није радио код тужене (није долазио на посао), није ни распоређен на одређено радно место, због чега му и по оцени ревизијског суда не припада право на јубиларну награду. Кључна одредница за остваривање овог права из цитираног ПКУ је „рад проведен у радном односу“. У конкретном случају, нема рада тужиоца у радном односу код тужене. Он се само формално води у радном односу код тужене по закључцима Владе али не остварује рад код тужене, што је неопходан услов за остваривање наведеног права.

С тим у вези, нису основани ревизијски наводи којим се указује да недоношење решења о распоређивању није од утицаја на остваривање овог права. Преузимање на основу Закључка Владе не подразумева остваривање свих права из радног односа о чему сведочи и чињеница да је тим Закључком одређен само фиксни износ плате при чему се није обрачунавао минули рад. Нераспоређивање тужиоца у дужем временском периоду је било у његову корист на основу извршавања Закључка Владе, при чему треба имати у виду да тужени у датој ситуацији није могао, због примене наведеног Закључка, да тужиоца остави нераспоређеног (у том случају престао би му радни однос).

На основу члана 414. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа- судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић