У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 407. став 2. ЗПП због којих се ревизија може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу у РО „...“ и РО „...“, према којима је окончан поступак стечаја решењем ликвидационог већа Окружног привредног суда у Лесковцу од 28.12.1990. године. Ствари које чине ликвидациону масу пренете су Општини Лесковац, која је тужиоца током стечајног поступка задржала на раду, ради завршетка започетих послова одржавања објеката и машина ликвидираних предузећа, тако да је за период од 29.12.1990. године па све до 15.05.1991. године, тужиоцу уплаћен допринос за ПИО и једнократни износ накнаде за обављени фактички рад. Након оснивања Предузећа „...“ ... 15.05.1991. године, чији је оснивач Општина Лесковац, тужилац није преузет као радник, и у периоду од 15.05.1991. године тужилац се налазио на евиденцији незапослених лица и примао накнаду, као материјално обезбеђење, све до 01.10. 1992. године, када је засновао радни однос код Предузећа „...“ и био у радном односу код наведене фирме све до 13.12.2000. године, када је засновао радни однос код другог послодавца – ЈКП „ Топлана“.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно је у побијаним нижестепеним пресудима примењено материјално право када је одбијен тужбени захтев за утврђење радног односа тужиоца код туженог на неодређено време за период од 29.12.1990. године до 13.12.2000. године. Наиме, тужиоцу је престао радни однос, по самом закону, окончањем поступка ливидације предузећа 28.12.1990. године, а након окончања поступка ликвидације и преузимања имовине ликвидираног предузећа од стране Општине Лесковац, није дошло до заснивања радног односа доношењем посебног акта о заснивању радног односа, у смислу чл. 9 – 20. Закона о радним односима из 1986. године, већ је био успостављен фактички рад који не доводи до заснивања радног односа и може престати једностраном изјавом послодавца у свако време. Тужиоцу су, за време фактичког рада који је трајао до све 15.05.1991. године, исплаћени и накнада за обављени рад и социјални доприноси. Након завршетка фактичког рада, тужилац се налазио на евиденцији незапослених лица и примао накнаду због незапослености све до 01.10.1992. године, када је засновао радни однос код другог послодавца и стекао статус запосленог на неодређено време. Будући да не постији основ за заснивање и самим тим за утврђење радног односа, као и да је за спорни период извршен упис стажа и исплаћена накнада тужиоцу за обављени рад, а по престанку рада и накнада због незапослености, све до заснивања радног односа код другог послодавца; нису била повређена права тужиоца из радног односа, применом општег прописа - Закона о радним односима из 1986. године и тада важећих посебних прописа којима су била регулисана права из радног односа код послодаваца и у органима локалне самоуправе, као и права за случај незапослености, због чега наводи ревизије да је материјално право погрешно примењени нису основани.

Како тужилац није успео са захтевом за утврђење радног односа на неодређено време, неоснован је његов захтев за накнаду штете и уплату припадајућих обавезних социјалних доприноса за спорни период, с обзиром да у наведеном периоду тужилац код туженог није имао статус запосленог у радном односу.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић