Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП и погрешне примене материјалног права.

Оцењујући основаност ревизије тужиље на основу члана 408. ЗПП („Службени гласник Републике Србије“ бр. 72/11 ... 18/20) Врховни суд је нашао да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка у смислу члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности (нити су учињене пак друге битне повреде ЗПП).

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код тужене на неодређено време, на пословима ... - ... . Решењем тужене број ... од 30.11.2020. године тужиљи је отказан уговор о раду са припадајућим анексима из разлога што је због економских, технолошких и организационих промена дошло до престанка потребе за радом тужиље, услед смањења обима посла и укидања и брисања послова које је тужиља обављала. Тужена је дана 10.11.2015. године донела измене и допуне одлука о систематизацији послова којим је укинута позиција ... . Дана 30.11.2015. године тужена је уз сагласност синдикалне организације тужене након прибављаља позитивног мишљења Националне службе за запошљавање, донела Програм решавања вишка запослених број 1-90/2015 у коме су наведени разлози, број запослених, послови који се обављају, критеријуми за утврђивање вишка запослених, мере за запошљавање, па је тужиљи отказан уговор о раду решењем а пре отказа исплаћена отпремнина. Тужена је донела и Правилник о организацији и систематизацији послова у којем је вишак представљало 34 запослена на неодређено време међу којима је била и тужиља. Тужиља је била једини извршилац на свом радном месту али је исто радно место укинуто.

Применом члана 179. став 1. члана 9, 153, 154, 155, 156. и 158. Закона о раду, ценећи основаност тужбеног захтева тужиље, првостепени суд је исти одбио. Утврђено је да није постојало упражњено место на које би тужиља могла да буде распоређена а тужиља није конкретно указивала на одређено радно место које је било слободно и на које је постојала могућност да буде премештена. У наредних шест месеци тужени није запослио друга лица, па како је тужени уредно испоштовао процедуру везано за програм решавања вишка запослених, то је тужбени захтев тужиље одбијен.

Другостепени суд је у свему прихватио разлоге које је дао првостепени суд налазећи да су исти засновани на закону. Тужена је донела одлуку о покретању поступка за утврђивање вишка запослених, затим донела је и усвојила предлог програма за решавање вишка запослених. Изменом и допуном одлуке о систематизацији послова укинуто је радно место на којем је тужиља радила. Тужиља је на том радном месту била једини извршилац. То што није извршено оцењивање тужиље у погледу резултата рада, није од утицаја на правилност донете одлуке туженог јер је тужиља радила на радном месту које је било једино а исто је укинуто тј. била је једини извршилац па с тога и није била подложна конкуренцији.

По оцени Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право. У конкретном случају, радни однос тужиљи је престао на основу одредбе члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду којим је прописано да запосленом може престати радни однос ако за то постоји оправдани разлог који се односи на потребе послодавца и то: ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла. У овом случају утврђено је да је престала потреба за обављањем одређеног посла. Тужиља је била једини извршилац. Није постојало друго радно место на коме би тужиља била распоређена а тужени је испоштовао процедуру везано за доношење програма за решавање вишка запослених, утврдио је критеријуме за утврђивање вишка запослених, мере за запошљавање и донео је нови Правилник о организацији и систематизацији послова. Тужени је испоштовао и законске одредбе из члана 153, 154, 155, 156. и 158. Закона о раду. Неосновани су наводи ревизије тужиље да је тужени као послодавац био дужан да наведе разлоге који се односе на радну способност запосленог тј. тужиље а ово из разлога зато што тужиљи није престао радни однос по том основу. Неосновани су и ревизијски наводи да тужена није утврдила број запослених за чијим радом је престала потреба те да о томе нису пазили нижестепени судови а ово из разлога што је тужена након спроведеног поступка и доношења одлуке о утврђењу вишка запослених донела Правилник о систематизацији радних места а према том Правилнику место на коме је радила тужиља је укинуто а иста је била једини извршилац. Неосновани је и ревизијски навод да је тужени злоупотребио иститут тзв. „технолошког вишка“ јер то тужиља ничим не доказује. Тужени није био у обавези да у образложењу решења о отказу уговора о раду наводи у чему се састоје организационе, економске и технолошке промене код тужене а које су условиле престанак потребе за радом тужиље а ово из разлога што се то утврђује програмом решавања вишка запослених, као критеријуми који се примењују приликом утврђивања вишка запослених и мера за запошљавање. Због тога се не може прихватити ревизијски навод да је тужиља на такав начин лишена права на образложену одлуку као и права на приступ суду.

Имајући у виду напред изнето, Врховни суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Трошкови ревизијског поступка на име ангажовања пуномоћника – адвоката за састав ревизије и за таксу на ревизију туженој нису били потребни у смислу одредбе члана 154. ЗПП.

На основу одредбе члана 165. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић