Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 3455/18 од 08.11.2018. године, одбијене су, као неосноване, жалбе тужиоца ББ и тужене и првостепена пресуда потврђена. Одбијен је, као неоснован, захтев тужиоца ББ за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правоснажне пресуде донете у другом степену, тужилац ББ је изјавио ревизију, у делу одлуке која се односи на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада, због погрешне примене материјалног права са предлогом да се сматра изузетно дозвољеном применом члана 395. ЗПП.

Решењем Р4 20/20 од 13.11.2020. године, Апелациони суд у Београду предложио је Врховном касационом суду одлучивање о ревизији тужиоца ББ применом члана 395. ЗПП, ради уједначавања судске праксе с обзиром да је уз ревизију исказано супротно правно схватање, по коме је признато право на накнаду трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада, то постоји различита судска пракса у истој правној ситуацији.

Врховни касациони суд је прихватио одлучивање о ревизији тужиоца ББ као изузетно дозвољеној, јер у конкретном случају постоји потреба за уједначавањем судске праксе применом члана 395. ЗПП.

Одлучујући о ревизији у смислу члана 399. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11...18/20), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиоци су у радном односу код тужене, а у утуженом периоду су остварили сате прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних и верских празника за које им послодавац – овде тужена, није ислатила увећану зараду. Из налаза и мишљења судског вештака економске струке и његовог допунског налаза, утврђено је да су тужиоци имали сразмерно гледано једнаку зараду са упоредним радником који је овлашћено лице, а није имао нередовности у раду и због тога нису имали умањени коефицијент, који је у смислу одредбе члана 147. став 1. Закона о полицији у висини од 30-50% мањи од коефицијента упоредног радника. Тужилац ББ се није писмено обраћао туженој за накнаду трошкова превоза, нити је доставио доказе на околност да је у утуженом периоду имао те трошкове.

Полазећи од наведеног чињеничног стања, нижестепени судови су усвојили тужбени захтев који се односи на исплату неисплаћене зараде за прековремени рад, ноћни рад и рад у време држаних и верских празника, као и уплату доприноса код надлежног фонда, а одбили тужбени захтев тужиоца ББ за накнаду трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада. Образложење за одбијајући део односи се на недостатак подношења писменог захтева туженој, односно недостатак доказа да је тај тужилац за утужени период од тужене тражио трошкове превоза.

По оцени Врховног касационог суда правни закључак нижестепених судова у погледу трошкова превоза (побијани део) се не може прихватити, јер је заснован на погрешној примени материјалног права.

Наиме, чланом 118. став 1. тачка 1. Закона о раду предвиђено је да запослени има право на накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак са рад, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз, који се сходно примењује на полицијске службенике према члану 169. Закона о полицији (''Службени гласник РС'' бр. 101/05, 63/09).

Идентично решење дато је одредбом члана 37. Закона о платама државних службеника и намештеника (''Службени гласник РС'' бр. 62/06, 101/08), који се примењује и на тужиоца ББ. Услови за накнаду трошкова, њихова висина и начин исплате уређују се актом Владе Републике Србије. Према члану 3. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника (''Службени гласник РС'' бр. 86/07, 93/07), која је ступила на снагу 29.09.2007. године, запосленима у државним органима накнађују се трошкови превоза за долазак и одлазак са рада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају.

Из наведене законске регулативе произлази да је тужена послодавац, ако сам не обезбеди превоз за долазак и одлазак са рада или не обезбеди одговарајуће претплатне карте у јавном превозу, дужна да свом запосленом, подмири трошкове настале поводом доласка и одласка са рада исплатом одговарајућег новчаног износа независно од чињенице да ли се запослени обраћао писаним захтевом ради накнаде трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада.

Имајући у виду наведено, Врховни касациони суд је нашао да је основан ревизијски навод да тужилац ББ има право на накнаду трошкова превоза, без обзира да ли се претходно обраћао туженој са таквим захтевом.

Због погрешне примене материјалног права, нижестепени судови нису утврђивали чињенице о висини тог дела тужбеног захтева, односно колико износи накнада трошкова превоза коју тужилац ББ потражује за период јун 2008. године закључно са мајом 2010. године, па су нижестепене пресуде укинуте у том делу на основу члана 407. став 2. ЗПП и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење, ради утврђивања тих чињеница.

У поновном поступку првостепени суд ће имати у виду изнето у овој пресуди, па ће донети нову, закониту одлуку о том делу тужбеног захтева.

Председник већа - судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић