Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2122/18 од 18.07.2019. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда, те је одбијен као неоснован и захтев тужиоца за накнаду трошкова насталих у другостепеном поступку.

Против правноснажне другостепене пресуде тужилац је изјавио благовремену и дозвољену ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. Закона о парничном поступку и због погрешне примене материјалног права.

Тужени је у одговору на ревизију оспорио основаност ревизијских навода тужиоца и предложио да се ревизија одбије, а накнаду трошкова ревизијског поступка је опредељено тражио.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду по одредби члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.37/2011...18/2020), и нашао да ревизија тужиоца није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредбе парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Поред тога што је у ревизији указао на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 371. став 1. ЗПП ревидент није посебно истакао која процесна одредба је повређена. Наводи да су нижестепени судови учинили битну повреду одредаба парничног поступка јер нису разматрали тужиочев одустанак од предлога за понављање другог судског поступка, нису од утицаја за испитивање побијане другостепене пресуде по ревизији. Ревидент истиче да је одустајање од понављања поступка битна чињеница која суштински мења одлуку првостепеног суда, као и да чињенично стање услед тога није утврђено на целовит и потпун начин. Међутим, побијање чињеничног стања, као погрешно и непотпуно утврђеног, као разлог за ревизију против побијане другостепене пресуде није допуштено, према одредби члана 407. став 2. Закона о парничном поступку.

Према утврђеном чињеничном стању на ком су засноване нижестепене одлуке, тужилац је био у радном односу код туженог, те му је решењем туженог број .. од 25.03.2008. године престао радни однос због извршења кривичног дела проневере из члана 251. став 1. КЗ РС, што је утврђено пресудом Општинског суда у Ваљеву К бр. 352/06 од 20.03.2007. године. У поступку по тужби истог тужиоца за поништај оспореног решења туженог број .. од 25.03.2008. године, пред Општинским судом у Ваљеву, пресудом П1 375/08 од 28.04.2009. године одбијен је тужбени захтев тужиоца за поништај оспореног решења и враћање на рад, која пресуда је постала правноснажна пресудом Окружног суда у Ваљеву Гж1 282/09 од 23.11.2009. године, против које је тужилац изјавио ревизију. Врховни касациони суд је пресудом Рев2 1588/10 од 12.11.2010. године одбио као неосновану ревизију тужиоца изјављену против пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1 282/09 од 23.11.2009. године. Даље је утврђено да је против пресуде Општинског суда у Ваљеву К бр. 352/06 од 20.03.2007. године тужилац изјавио жалбу која је делимично усвојена од стране Вишег суда у Ваљеву пресудом Кж бр. 136/14 од 07.08.2014. године, а пресудом Врховног касационог суда Кзз бр.337/15 од 14.04.2015. године усвојен је захтев за заштиту законитости који је поднео тужилац, те је Виши суд у Ваљеву пресудом Кж бр.114/15 од 13.05.2015. године преиначио пресуду Основног суда у Ваљеву К бр. 669/10 од 28.01.2014. године и тужиоца ослободио свих оптужби. Након доношења пресуде Вишег суда у Ваљеву Кж бр. 114/15 од 13.05.2015. године, тужилац је дана 31.07.2015. године поднео предлог за понављање поступка правноснажно окончаног пресудом П1 375/08 од 28.04.2009. године, а који предлог је решењем Основног суда у Ваљеву П1 129/16 од 29.09.2016. године одбијен као неоснован, те је на исто тужилац изјавио жалбу, а решењем Основног суда у Ваљеву од 22.12.2016. године одбачена је жалба тужиоца као неблаговремена, које решење је потврђено решењем Вишег суда у Ваљеву Гж1 1/17 од 02.02.2017. године.

На темељу наведених утврђених чињеница нижестепени судови су закључили да је тужба тужиоца у делу тужбеног захтева којим је тражио поништај решења о отказу уговора о раду и враћање на рад недозвољена, с обзиром да је утврђено да је исти тужбени захтев за поништај решења туженог број .. од 25.03.2008. године и враћање на рад правноснажно одбијен пресудом Општинског суда у Ваљеву П1 375/08 од 28.04.2009. године, те је у том поступку и правноснажно окончан поступак по предлогу за понављање поступка, који предлог је поднео тужилац након доношења пресуде Вишег суда у Ваљеву којом је тужилац ослобођен оптужбе, услед чега се ради о правноснажно пресуђеној ствари. Тужбени захтеви којима је тужилац тражио накнаду штете у висини изгубљене зараде за период од 01.04.2008. године до правноснажног окончања спора, те да тужени поново тужиоца пријави Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање, Републичком заводу за здравствено осигурање и упише радни стаж у радну књижицу тужиоца, као и да се обавеже тужени да у име и за рачун тужиоца уплати припадајуће доприносе, су одбијени као неосновани, с обзиром да су засновани на претпоставци да је ништаво оспорено решења. Наведене одлуке нижестепени судови доносе применом одредаба члана 294. став 1. тачка 4. Закона о парничном поступку и чланова 179. став 1. тачка 4. и 191. Закона о раду.

Изложено правно становиште нижестепених судова прихвата и Врховни касациони суд, због чега наводе ревизије оцењује као неосноване.

Одредбом члана 294. став 1. тачка 4. Закона о парничном поступку прописано је да суд по претходном испитивању тужбе доноси решење којим се тужба одбацује ако се утврди да је ствар правноснажно пресуђена.

Врховни касациони суд налази да је правилно одбачена тужба у делу тужбеног захтева због правноснажно пресуђене ствари, јер је о захтеву тужиоца за поништај решења о престанку радног односа и враћању на рад већ одлучено правноснажном судском одлуком у предмету П1 375/08. У ситуацији у којој постоји субјективни и објективни идентитет спора, као у конкретном случају, нема вођења нове парнице због забране из цитираног члана 294. став 1. тачка 4. ЗПП. То што тужилац указује околност да је у тој парници одустао од предлога за понављање поступка, не може утицати на правилност побијане одлуке.

Надаље, имајући у виду да спорно решење туженог није проглашено незаконитим нити је поништено, тужилац нема правни основ за накнаду штете у висини плате - зараде за тражени период, нити право на тражене доприносе, те је правилно у том делу одбијен тужбени захтев тужиоца као неоснован.

Наводи ревидента не утичу на доношење другачије одлуке, с обзиром да је тужилац имао правни пут за побијање законитости решења туженог, те се у овом поступку не могу утврђивати евентуалне мањкавасти другог парничног поступка.

На основу изложеног, те како не стоје ревизијски наводи тужиоца, Врховни касациони суд је применом члана 414. Закона о парничном поступку одбио ревизију тужиоца као неосновану и одлучио као у ставу првом изреке.

Ставом другим изреке, на основу одредбе из члана 165. став 1. Закона о парничном поступку одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка по ревизији, јер са ревизијом није успео, а применом члана 153. Закона о парничном поступку и захтев туженог за накнаду трошкова одговора на ревизију, јер се не ради о трошковима потребним ради вођења парнице у смислу члана 154. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија,

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић