Против правноснажне пресуде донете у другом степену – става другог изреке тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду, у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија тужиоца није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у радном односу код тужене као професионални војник у чину десетара у Војној пошти у ... . Дана 23.12.2020. године, тужилац је претрпео повреду на раду извшавајући задатак са војником ББ. Приликом преузимања, митраљез је исклизнуо из руку ББ и пао на десну руку тужиоца. О овој повреди је овлашћено лице тужене сачинило извештај о повреди на раду дана 23.12.2020. године. Према мишљењу вештака медицинске струке од 24.10.2022. године тужилац је наведеном приликом задобио лаку телесну повреду у виду нагњечења меких ткива десне шаке, због чега је трпео болове јаког интензитета у моменту повређивања до доласка лекара и пружања медицинске помоћи, болове средњег интензитета у току активног ортопедског лечења у трајању од две недеље, а након тога до краја лечења само физичке болове лаког интензитета. Примарни страх јаког интензитета тужилац је трпео до доласка лекара и пружања медицинске помоћи, а даље у току лечења око две недеље тужилац је осећао секундарни страх у квалитетима забринутости и стрепње за коначан исход лечења. Претрпљени страх није код тужиоца оставио трајне последице у смислу душевне поремећености.

Правилно су нижестепени судови применили материјално право – одредбу члана 200. Закона о облигационим односима, када су нашли да износ од 50.000,00 динара представља правичну накнаду тужиоцу за претпљене физичке болове имајући у виду интензитет и трајање болова. Одлучујући о тужбеном захтеву за накнаду штете за претрпљени страх, правилно је другостепени суд позивајући на одредбу члана 200. Закона о облигационим односима, преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев са образложењем да тежина повреде и интензитет и трајање страха не оправдавају досуђивање накнаде за овај вид накнаде нематеријалне штете, јер би у противном иста погодовала тежњама које нису спојиве са природом и сврхом којој накнада служи.

Нису основани наводи у ревизији тужиоца да је страх укупно трајао пет недеља, а не две недеље како то закључује другостепени суд, с обзиром да је вештачењем утврђено да је тужилац трпео страх још око три недеље у квалитету повремене лаке забринутости за коначни исход лечења.

По налажењу Врховног суда накнада за страх, на основу одредбе члана 200. став 1. ЗПП, може се досудити ако је страх био интензиван и дужег трајања, ако је интензиван страх кратко трајао накнада се може досудити ако је у дужем временском периоду била нарушена психичка равнотежа оштећеног. Чињеница да је тужилац трпео секундарни страх у квалитету повремене лаке забринутости у трајњу око три недеље после секундарног страха у квалитету умерене забринутости за исход лечења у трајању од две недеље не утиче на другачију одлуку суда, имајући у виду критеријуме који су у судској пракси установљени по питању права оштећеног на накнаду штете за претрпљени страх.

Из изнетих разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранка Дражић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић