Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у потврђујућем делу, ревизију је благовремено изјавила тужиља због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану одлуку у смислу члана 408. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је била запослена код тужене по основу уговора о раду од 03.11.2010. године. Решењем тужене од 31.12.2015. године тужиљи је отказан уговор о раду, јер је одбила да изврши радни задатак претпостављеног. На основу решења инспектора рада тужена је 15.04.2016. године, тужиљу вратила на рад до доношења правноснажне одлуке суда за поништај решења од 31.12.2015. године. Решењем број ../17 од 10.08.2017. године, тужена је поново отказала уговор о раду тужиљи због повреде радне дисциплине, а решењем инспектора рада од 15.09.2017. године одложено је извршење овог решења до правноснажне одлуке суда за поништај решења од 10.08.2017. године. Правноснажном судском пресудом од 17.10.2017. године, одбијен је захтев тужиље за поништај решења о отказу уговора о раду од 31.12.2015. године. Како је у периоду од 31.12.2015. године до 17.10.2017. године тужиља радила код тужене на основу решења инспектора рада, до правноснажности судских одлука, то тужена није могла донети нову одлуку о отказу уговора о раду и престанку радног односа по било ком основу. Имајући у виду да је оспорено решење о отказу уговора о раду од 10.08.2017. године, донето у моменту када је уговор о раду тужиљи већ био отказан, исто је поништено као незаконито. Међутим, тужбени захтев тужиље да се врати на рад је одбијен, с обзиром да јој је радни однос код тужене престао 31.12.2015.године, за које решење је правноснажном судском одлуком утврђено да је законито.

Правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили тужбени захтев тужиље за враћање на рад.

Према одредби члана 191. став 1. Закона о раду, уколико суд у току поступка утврди да је запосленом престао радни однос без правног основа, на захтев запосленог, одлучиће, између осталог, да се запослени врати на рад. Значи да би се применила наведена законска норма, запосленом треба да је радни однос престао без правног основа. Тужиљи је радни однос престао на основу законитог решења од 31.12.2015. године, па је правилан закључак судова да нема правног основа за примену члана 191. Закона о раду, без обзира што је тужиља у овој парници успела са захтевом за поништај решења од 10.08.2017. године и то из разлога што запосленом не може два пута да се откаже исти уговор о раду, па и у ситуацији када се ради о отказу по различитим основима. Наиме, решење о отказу уговора о раду тужиљи (од 31.12.2015. године) је законито и коначно, док је оспорено решење од 10.08.2017. године, поништено као незаконито, јер тужиљи није ни могао да поново престане радни однос по било ком основу. Реинтеграција, односно враћање запосленог на рад је последица незаконитог отказа, те како у конкретном случају тога нема и тужиљи је законито престао радни однос код тужене, то нема места ни примени одредбе члана 191. став 1. Закона о раду.

Полазећи од овако утврђене чињеничне и правне ситуације, неосновани су наводи ревизије да је тужиља у наведеном периоду радила без правног основа, односно без уговора о раду, те да је засновала радни однос у смислу одредбе члана 32. став 2. Закона о раду, с обзиром да је тужиља у том периоду обављала рад код тужене на основу решења инспектора рада и то само до правноснажности судских одлука.

Имајући у виду изложено Врховни касациони суд је донео одлуку као у ставу првом изреке применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП.

Одбијен је захтев тужиље за накнаду ревизијских трошкова, јер по ревизији није успела, па је применом одредбе члана 165. ЗПП, одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић