Испитујући побијену пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18 и 18/20) – у даљем тексту: ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 407. став 1. ЗПП, због којих се ревизија може изјавити. У поступку по жалби, другостепени суд није пропустио да примени нити је неправилно применио одредбе процесног закона, што је било или могло бити од утицаја на законитост и правилност побијане пресуде.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је са туженом закључила уговор о раду на одређено време 15.09.2016. године у трајању од три месеца од 15.09.2016. до 14.12.2016. године. Анексом уговора о раду од 31.12.2016. године, уговарачи су се сагласили да су закључили уговор о раду од 21.12.2016. године на одређено време од 15.12.2016. до 14.12.2017. године, а анексом уговора о раду од 16.10.2017. године да су сагласни да је запослена на одсуству са рада – трудничком боловању од 03.05.2017. године, а на породиљском одсуству од 19.08.2017. године. При томе је у члану 3. анекса наведено „да запослени заснива радни однос на одређено време од 15.12.2017. године до истека коришћења права на породиљско одсуство, одсуство са рада ради неге детета и одсуство са рада ради посебне неге детета“. Тужиља је од 03.04.2017. године била спречена за рад до даљњег због одржавања трудноће, што је утврђено из извештаја о привременој спречености за рад од 28.07.2018. године, те јој је за време трајања спречености за рад тужена исплаћивала накнаду зараде од 100%. Тужена је решењем од 13.08.2018. године одобрила тужиљи коришћење првог дела годишњег одмора за 2018. годину у трајању од 10 радних дана, а решењем од 10.09.2018. године изменила напред наведено решење и тужиљи одобрила коришћење годишњег одмора за 2018. годину у укупном трајању од 20 радних дана, који ће користити у периоду од 20.08.2018. до 14.09.2018. године. Тужена је донела решење о престанку радног односа тужиљи услед истека рока на који је заснован са даном 14.09.2018. године.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је у нижестепеним пресудама примењено материјално право када је тужбени захтев тужиље за поништај оспореног решења о отказу уговора о раду одбијен.

Према одредбама члана 37. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05, 61/05... 75/14), уговор о раду може да се закључи на одређено време, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба (став 1); послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца (став 2); прекид краћи од 30 дана не сматра се прекидом периода из става 2. овог члана (став 3); ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време (став 6).

Одредбом члана 187. став 1. Закона о раду прописано је да за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду. Запосленом из става 1. овог члана, рок за који је уговор засновао радни однос на одређено време продужава се до истека коришћења права на одсуство (став 2). Решење о отказу уговора о раду ништаво је ако је на дан доношења решења о отказу уговора о раду послодавцу било познато постојање околности из става 1. овог члана или ако запослени у року од 30 дана од дана престанка радног односа обавести послодавца о постојању околности из става 1. овог члана и о томе достави одговарајућу потврду овлашћеног лекара или другог надлежног органа (став 3).

Полазећи од утврђеног чињеничног стања и цитираних одредаба закона, правилан је закључак нижестепених судава да је тужена у складу са цитираним законским одредбама које забрањују отказивање уговора о раду у стадијуму породиљског одсуства или одсуства ради неге детета или одсуства ради посебне неге детета, закључила са тужиљом анекс уговора о раду 16.10.2017. године, којим је у члану 3. предвиђено да тужиља заснива радни однос на одређено време од 15.12.2017. године до истека коришћења права на коришћење породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета или одсуства са рада ради посебне неге детета. Наиме, тужиља је била у радном односу на одређено време код тужене на основу уговора о раду од 15.09.2016. до 14.12.2017. године, односно годину дана и три месеца. Тужена је анексом од 16.10.2017. године спречила наступање отказног разлога – истек времена на који је уговор о раду закључен, одређујући почетак радног односа на одређено време почев од 15.12.2017. године, на који начин је омогућила тужиљи коришћење права из корпуса који су обухваћени Главом VII „заштита материнства“ – породиљско одсуство и одсуство са рада ради неге детета. Стога је правилно налажење нижестепених судова да је тужбени захтев тужиље неоснован, код чињенице да се време на које је закључен наведени анекс односи на трудничко боловање и породиљско одсуство, те да не може представљати време које је у смислу одредаба члана 37. ст. 2. и 6. Закона о раду потребно за прерастање радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време.

Имајући у виду да се наводима ревизије не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци, без детаљног образложења ревизијске одлуке у смислу става 2. истог члана.

Како је ревизија тужиље одбијена као неоснована, у смислу члана 153. став 1. ЗПП, одбијен је и захтев тужиље за накнаду трошкова ревизијског поступка.

Председник већа – судија

Катарина Манојловић Андрић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић