Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС и 55/14) – у даљем тексту: ЗПП и утврдио да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је ћерка ББ преминулог радника туженог који је код туженог био запослен почев од 11.12.1998. до 30.11.2003. године, када је преминуо. Тужиља је студент Високе школе за ... ... – ... на смеру ... . Студије је уписала школске .../... годину, а школске .../... годину уписала је ... годину, шести семестар, у својству студента из буџета. Тужбом коју је поднела 03.06.2015. године тужиља је тражила исплату неисплаћених стипендија за период од марта 2015. године до фебруара 2016. године, заснивајући свој захтев на одредбама Колективног уговора туженог. Тужбени захтев је прецизирала према обрачуну туженог од 06.07.2016. године.

Код тако утврђеног чињеничног стања, правилно је другостепени суд у побијаној пресуди применио материјално право када је усвојио захтев тужиље и обавезао туженог на исплату неисплаћених стипендија за период који потражује.

Одредбом члана 52. став 1. Посебног колективног уговора за Електропривреду Србије („Службени гласник РС“, број 15/2015), прописано је да у случају смрти запосленог или смрти бившег запосленог који је пензионисан због трајног губитка радне способности, Послодавац преузима обавезу да стипендира децу за време док су на школовању, а најдуже до завршетка другог степена високог образовања и навршених 26 година живота. Према ставу 2. истог члана, висина стипендије из става 1. овог члана утврђује се за: 1) основно образовање – у висини 50% просечне зараде исплаћене у Републици Србији за месец који претходи месецу исплате стипендије; 2) средње образовање – у висини 70% просечне зараде исплаћене у Републици Србији за месец који претходи месецу исплате стипендије; 3) више и високо образовање – у висини 80% просечне зараде исплаћене у Републици Србији за месец који претходи месецу исплате стипендије.

По оцени Врховног касационог суда, правилно је другостепени суд у побијаној пресуди циљним тумачењем цитираног општег акта нашао да деци преминулих запослених, право на стипендирање није ограничено чињеницом када је наступила смрт запосленог, односно да ли је смрт наступила пре или након 07.02.2015. године као датума ступања на снагу наведеног Посебног колективног уговора, те да невезано за датум смрти конкретног запосленог код туженог, његово дете или деца имају право на стипендирање од стране туженог послодавца под условима и у висини из цитираног члана 52. Посебног колективног уговора за Електропривреду Србије. Поред тога, Врховни касациони суд указује да је прелазном одредбом члана 97. Посебног колективног уговора за Електропривреду Србије прописано да ако на дан ступања на снагу овог колективног уговора није коначно одлучено о правима, обавезама и одговорностима запослених код Послодавца, на иста права, обавезе и одговорности примениће се одредбе овог Колективног уговора, ако је то за запослене повољније.

Како су у конкретном случају услови прописани одредбом члана 52. Посебног колективног уговора за Електропривреду Србије били испуњени јер је наступила смрт запосленог а његово дете – овде тужиља се налази на школовању и има мање од 26 година живота, правилно је другостепени суд нашао да тужиља од туженог основано потражује исплату стипендија за утужени период у новчаним износима према неспорном обрачуну туженог од 06.07.2016. године.

С обзиром на изложено, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа – судија

Катарина Манојловић Андрић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић