Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду, применом члана 408. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20) и утврдио да ревизија није основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог до 25.12.2014. године када јој је отказан Уговор о раду и Анекс овог уговора због тога што је својом кривицом учинила повреду радне обавезе одређене чланом 12. став 1. тачка 3. алинеја б Уговора о раду, односно чланом 10. став 1. тачка 3. алинеја б Анекса уговора о раду, којима је прописано да се запосленом може отказати уговор о раду ако у току месеца два пута неоправдано изостане са рада или неоправдано изостане пет радних дана током године. Делимичном пресудом Основног суда у Јагодини П1 155/15 од 28.02.2018. године наведено решење туженог поништено је, као незаконито. У поступку доношења наведене делимичне пресуде, утврђено је да тужиља није оправдала своје одсуство са рада у периоду од 09.07.2014. године до 05.09.2014. године, као и да није примила упозорење за отказ уговора о раду, због чега је оспорено решење поништено, као незаконито с позивом на члан 180. и 185. Закона о раду.

На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је одлучио о преосталом тужбеном захтеву – захтеву тужиље за враћање на рад и оценио да је исти неоснован из разлога што је делимичном пресудом Основног суда у Јагодини П1 155/15 од 28.02.2018. године, поништено решење о отказу уговора о раду због повреде процесних норми, а да је постојао правни основ за отказ уговора о раду. По оцени другостепеног суда, првостепена пресуда је донета уз погрешну примену материјалног права и то одредбе члана 180. Закона о раду којом је обавезан послодавац да упозори запосленог о отказним разлозима и на тај начин му омогући право на изјашњење о отказним разлозима које му послодавац ставља на терет. Како у конкретном случају тужиљи није достављено наведено упозорење, као битан материјално правни услов за законитост одлуке о отказу уговора о раду, то је преиначена првостепена пресуда у том делу сагласно члану 191. став 1. Закона о раду усвајањем тужбеног захтева тужиље за враћање на рад.

Становиште суда у ревизијом побијаној одлуци је правилно, а наводи ревизије којима се оспорава наведена примена материјалног права су неосновани.

У конкретном случају тужиљи је отказан Уговор о раду због повреде радне обавезе прописане тим уговором о раду и Анексом тог уговора, а то је неоправдани изостанак са рада у периоду од 09.07.2014. године до 05.09.2014. године сагласно члану 179. став 2. тачка 5. Закона о раду који се у конкретном случају примењује („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 75/14). Чињеница је да је делимичном пресудом правноснажно одлучено да је решење о отказу уговора о раду туженог од 25.12.2014. године, незаконито, због пропуста туженог, као послодавца, да тужиљи омогући право на изјашњење о отказним разлозима достављањем упозорења о отказу уговора о раду, сагласно члану 180. став 1. и 2. Закона о раду. У ситуацији када запосленом није омогућено да се изјасни о отказним разлозима, као у конкретном случају о разлозима одсуства са рада од 09.07.2014. године до 05.о09.2014. године, тада није могуће оценити постојање законитог правног основа за отказ уговора о раду. Ово из разлога, јер је изјашњење запосленог, његова одбрана, битна чињеница којом се доказује, између осталог, законитост отказног разлога а недостатак изјашњења запосленог указује да је отказ незаконит, дат без правног основа.

Имајући у виду наведено, основаност тужбеног захтева тужиље за враћање на рад произлази из примене члана 191. став 1. Закона о раду, којом је између осталог, прописано да ако суд у току поступка утврди да је запосленом престао радни однос без правног основа, на захтев запосленог одлучиће да се запослени врати на рад. Из утврђеног чињеничног стања произлази да је тужиљи престао радни однос без законитог правног основа.

Неосновано се ревизијом указује на другачију примену материјалног права навођењем да је о основаности захтева тужиље за враћање на рад требало применити одредбу члана 191. став 7. и 8. Закона о раду. Ово из разлога јер таква примена материјалног права подразумева да правни основ за отказ уговора о раду постоји, а у конкретном случају правноснажно је утврђено да је тужиљи отказан уговор о раду без правног основа. Овај суд је имао у виду остале ревизијске наводе, али је оценио да су без значаја јер у конкретном случају предмет ревизијске оцене је законитост одлуке о враћању тужиље на рад, док законитост отказа уговора о раду није предмет оцене.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је ревизију одбио као неосновану, применом члана 414. став 1. ЗПП и одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић