Против правноснажног дела наведене другостепене пресуде тужени је благовремено изјавио ревизију побијајући је у делу којим је одлучено о накнади зараде за минули рад због погрешне примене материјалног права, с позивом на одредбе члана 404. ЗПП.

Тужилац је благовремено поднео одговор на ревизију.

Врховни касациони суд је дозволио одлучивање о посебној ревизији туженог сматрајући да је потребно уједначавање судске праксе у смислу члана 404. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11...18/20) у погледу права запослених код туженог на исплату увећане зараде по основу минулог рада, због чега је одлучено као у првом ставу изреке.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија основана.

У постуку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. става 2. тачке 2) ЗПП на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био радник ПЗП Врање АД. Решењем Привредног суда у Лесковцу Ст 25/12 од 29.03.2012. године отворен је стечајни поступак над ПЗП Врање АД. У стечајном поступку наведено предузеће је продато Trace PZP Niš AD уговором о продаји од 23.12.2014. године, а тужени је дана 05.01.2015. године исплатио купопродајну цену и постао власник над оснивачким капиталом коју чини покретна и непокретна имовина са 100% удела у укупном капиталу друштва. Одредбом члана 8. наведеног уговора предвиђено је да купац куповином оснивачких права не постаје правни следбеник наведеног предузећа. Дана 05.01.2015. године обустављен је стечајни поступак над ПЗП Врање АД у стечају због продаје стечајног дужника, као правног лица, а поступак је настављен према стечајној маси ради намирења стечајних поверилаца. Тужилац је у периоду од 04.08.1997. године до 10.12.1997. године и у периоду од 04.06.2001. године до 20.08.2017. године био у радном односу код ПЗП Врање АД ПЗП Врање Ад – у стечају и Trace PZP Vranje DOO.

Дана 02.08.2018. године извршена је статусна промена припајања привредног друштава Trace PZP Vranje doo друштву стицаоцу Trace PZP Niš ad и промењено име у Trace Srbija ad Niš.

Нижестепени судови су усвојили тужбени захтев на име увећања зараде по основу минулог рада налазећи да у конкретном случају треба применити одредбу члана 37. става 1. тачке 5) Посебног колективног уговора за делатност путне привреде („Службени гласник РС“, бр. 3/15) јер ова норма тужиоцу даје већа права и у сагласности је са одредбом члана 108. ставом 1. тачком 4) Закона о раду. Ово из разлога што након продаје стечајног дужника јесте дошло до промене оснивача тог друштва, јер је власничка и управљачка права стекао купац (тужени), али је стечајни дужник задржао свој правни субјективитет и статус правног лица, па произлази да је остварен и континуитет у чланству у Удружењу „Путар“ између ПЗП Врање АД код кога је тужилац био запослен и туженог код кога је тужилац засновао радни однос, те из ових разлога тужиоцу припада право на увећану зараду по основу минулог рада.

По оцени Врховног касационог суда основано се ревизијом туженог указује да је закључак нижестепених судова заснован на погрешној примени материјалног права.

Наиме, одредбом члана 1. Закона о стечају („Службени гласник РС“ бр. 104/09 и 99/11) прописано је да се тим законом уређују услови и начин покретања и спровођења стечаја над правним лицима. Одредбом члана 132. става 1. истог закона прописано је да је по доношењу решења о банкротству, стечајни управник започиње и спроводи продају целокупне имовине или дела имовине стечајног дужника. Одредбом члана 135. истог закона прописано је да предмет продаје може бити стечајни дужник као правно лице, уз сагласност одбора поверилаца и уз претходно обавештење разлучних и заложних поверилаца у складу са чланом 133. ставом 2. тог закона, док је одредбом члана 136. става 1. истог закона прописано да после продаје стечајног дужника као правног лица, стечајни поступак се у односу на стечајног дужика обуставља, а ставом 3. истог члана прописано је да новац добијен продајом стечајног дужника, као и имовина стечајног дужника из става 2. овог члана, улази у стечајну масу у односу на коју се стечајни поступак наставља.

С озбиром на наведене норме у конкретном случају као меродаван пропис примењује се Закон о стечају. Није могуће применити одредбу члана 37. Посебног колективног уговора за делатност путне привреде, као ни члана 108. става 1. тачке 4) Закона о раду с обзиром на то да је последица продаје стечајног дужника, као правног лица, та да правно лице које је купац није правни следбеник стечајног дужника.

Правилно је и основaно указивање ревизије да тужилац не може да заснива основаност свог тужбеног захтева на одредбама Закона о раду и Посебног колективног уговора јер je стечајни дужник код кога је тужилац био у радном односу продат као правно лице у стечају. Из ових разлога тужени свој правни субјективитет не изводи из прaвног субјективитета стечајног дужника, нити је свој статус стекао из правног статуса ранијег стечајног дужника, нити је настао било каквом статусном променом, тако да између субјекта у стечају и субјекта који је настао куповином, постоји јасна разлика.

Из наведених разлога, а применом члана 416. став 1. ЗПП, одлучено је као у другом и трећем ставу изреке.

Врховни касациони суд је, на основу аналогне примене члана 165. ставова 3. и 4. ЗПП, оставио да се о трошковима пострупка поводом ове ревизије одлучи у одлуци којом ће бити коначно одлучено о целом тужбеном захтеву.

Председник већа - судија

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић