Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 1974/2023
01.02.2024. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Бранке Дражић, Драгане Бољевић, Радославе Мађаров и Зорице Булајић чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Марија Милановић адвокат из ..., против тужене Установе студентског стандарда - Студентски центар у Новом Саду, из Новог Сада, коју заступа Гордана Ковачевић адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 4894/22 од 01.02.2023. године, у седници одржаној дана 01.02.2024. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 4894/22 од 01.02.2023. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 4894/22 од 01.02.2023. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 4894/22 од 01.02.2023. године одбијена је жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П1 2141/2021 од 29.09.2022.године којом је одбијен тужбени захтев да се обавеже тужена да тужиљи за период од 01.04.2018.године до 01.04.2021.године на име накнаде трошкова за исхрану у току рада исплати износ од 114.983,68 динара и на име регреса за коришћење годишњег одмора износ од 67.957,36 динара у појединачним месечним износима са законском затезном каматом од доспелости до исплате и обавезана је тужиља да туженој накнади трошкове поступка у износу од 70.500,00 иднара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Правноснажном пресудом одлучено је о исплати на име накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. О овом праву тужиље судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, код утврђења да је тужиља као запослена којој се плата исплаћује у висини вредности минималне зараде у јавној служби, као корисника буџетских средстава, остварила право на накнаду трошкова исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора по основу рада, применом коефицијента за обрачун и исплату плата у којем је садржан додатак на име тих накнада и саставни је део коефицијента за сваког запосленог. Ревизијом се неосновано указује на постојање другачије судске праксе. Постојање другачије одлуке не указује нужно и на другачији правни став, јер правилна примена права у споровима са захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања, због чега не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Преузмите документ у ПДФ формату