Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија основана.

У поступку доношења побијане пресуде нема битне повреде из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ревизијом се не указује на друге повреде поступка због којих се сагласно члану 407. став 1. тачка 1. и 2. ревизија може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог почев од 22.01.2008. године на радном месту продавца. Анексом број 11 уговора о раду од 03.06.2013. године тужилац је распоређен на послове радног места – самостални референт за подршку пословним процесима, са местом рада у ..., а почев од 01.07.2013. године. Закључење анекса уговора о раду и распоређивање на друге послове извршено је због потребе процеса и организације рада. Након распоређивања тужиоца на ове послове, на бензинским пумпама туженог, а сагласно претходно усвојеним Изменама и допунама Правилника о организацији и систематизацији послова код туженог, на бензинским пумпама, фактички није било радних места. Тужилац након распоређивања код туженог на рад у објекту у ..., како је то одређено закљученим анексом уговора о раду, није имао послова нити радних задатака, због чега је правноснажном пресудом Основног суда у Сомбору П1 1206/13 од 12.11.2013. године, поништен анекс уговора о раду од 03.06.2013. године, а његов тужбени захтев за враћање на радно место продавца у ... је одбијен. Изменом и допуном Правилника о организацији и систематизацији послова од 02.10.2013. године, укинута је организациона јединица у којој је био распоређен тужилац, као и радно место самостални референт, одређен анексом уговора о раду. Дана 24.07.2013. године донета је одлука о покретању поступка решавања вишка запослених, а 23.09.2013. године и одлука о доношењу програма решавања вишка запослених услед организационих промена код туженог. Решењем туженог од 11.10.2013. године тужиоцу је отказан уговор о раду због престанка потребе за његовим радом услед организационих промена, те му је радни однос престао са 15.10.2013. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца, поништио решење о отказу уговора о раду и обавезао туженог да тужиоца врати на рад, оцењујући да је то правна последица поништеног анекса уговора о раду правноснажном пресудом, те је вредновање престанка потребе за радом тужиоца вршена са становишта послова на које је тужилац незаконито распоређен.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиоца за поништај оспореног решења и враћање на рад, оцењујући да је код туженог дошло до организационих промена које су довеле до укидања радног места на коме је тужилац радио, те да тужени није имао могућности да га распореди на друго радно место, нити да му обезбеди неку од мера за запошљавање.

Наведени закључак другостепеног суда заснива се на погрешној примени материјалног права, како се то основано истиче и у ревизији тужиоца.

Према одредби члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05, 61/05) послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Тужени је с позивом на наведене законске одредбе, оспореним решењем тужиоцу отказао уговор о раду, јер је након извршених организационих промена, утврђено да је престала потреба за његовим радом на пословима самосталног референта. На те послове тужилац је распоређен анексом уговора о раду који је правноснажном судском одлуком поништен, јер је утврђено да распоређивање тужиоца на то радно место није било у складу са законом. Из тих разлога ни вредновање престанка потребе за радом тужиоца вршено са становишта послова на којем је незаконито премештен, а у поступку који је претходио доношењу оспореног решења, не може бити законито, како је то правилно закључио и првостепени суд. Чињеница да су и послови продавца на бензинској пумпи, на којима је тужилац радио пре незаконитог распоређивања, укинути организационим променама код туженог, не може ковалидирати незаконито понашање туженог као послодавца које је претоходило доношењу оспореног решења.

Из наведених разлога, применом члана 414. ЗПП одлучено је као у изреци.

Тужиоцу су досуђени и трошкови ревизијског поступка у висини састава ревизије од стране адвоката према важећој Адвокатској тарифи, а у складу са одредбама члана 153, 154. и 163. ЗПП.

Председник већа – судија

Љубица Милутиновић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић