У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизјиски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужиоци су били запослени код туженог на неодређено време. Тужени је дана 06.12.2016. године донео одлуку о покретању поступка за утврђивање престанка потребе за радом до 9 запослених због економских и организационих промена. Истог дана донет је нови Правилник о организацији и систематизацији послова, на који је оснивач дао сагласност 13.12.2016. године. Дана 28.12.2016. године тужени је донео Упуство за примену основних критеријума, са упутством за оцену успешности рада запосленог и обрасцима за оцењивање и утврђивање коначне оцене, а дана 12.01.2017. године директор туженог и представници репрезентативних синдиката закључили су Споразум о утврђивању критеријума за одређивање запослених за чијим је радом престала потреба. Оцењивање запослених је извршено, али не по предвиђеним критеријумима. Тужени је 16.01.2017. године донео решење о утврђивању броја запослених за чијим радом је престала потреба и истог дана донета су и оспорена решења о отказу уговора о раду тужиоцима. Такође, Правилник о организацији и систематизацији послова од 06.12.2016. године, није ступио на снагу, јер није објављен у смислу одребе члана 196. став 1. Устава Републике Србије.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су утврдили да су тужбени захтеви тужилаца основани и да им је незаконито престао радни однос, због незаконито спроведеног поступка утврђивања вишка запослених и доношења решења о отказу уговора о раду тужиоцима по том основу.

Према становишту Врховног касационог суда, неосновано се у ревизији туженог указује на погрешну примену материјалног права.

Одредбом члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05..75/14) прописано је да запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдани разлог који се односи на потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављање одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Одредбом члана 196. став 1. Устава Републике Србије („Сл. гласник РС“ бр. 98/06), прописано је да се закони и сви други општи акти објављују пре ступања на снагу. Према члану 28. Правилника о организацији и систематизацији радних места од 06.12.2016. године, даном ступања на снагу овог правилника престаје да важи Правилник из 2015. године, а према члану 29. правилник ступа на снагу осмог дана од дана објављивања на огласној табли предузећа, а објавиће се по добијању сагласности од стране већа Градске Општине Младеновац.

За правилну примену отказног разлога из члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду, потребно је да је услед технолошких, економских или организационих промена престала потреба за обављањем одређеног посла, па се уговор о раду отказује због престанка потребе за обављањем посла који је запослени обављао у време отказа. У конкретном случају основ престанка радног односа тужилаца је Правилник о организацији и систематизацији послова од 06.12.2016. године, који је донет у циљу спровођења рационализације послова код туженог и истим је смањен број извршилаца на радним местима на којима су радили тужиоци и укинуто радно место на којем је радила тужиља ГГ, па како је утврђено да су тужиоци међу запосленима који су вишак, спорним решењима им је отказан уговор о раду. Међутим, правилно су нижестепени судови наведена решења поништили као незаконита. Наиме, незаконитост оспорених решења произлази из чињенице да Правилник није ступио на снагу, да тужени није применио критеријуме из Споразума приликом оцењивања запослених, да је списак запослених који су проглашени технолошким вишком састављен још у децембру 2016. године, као и да оспорена решења не садрже конкретне разлоге у чему се састоји рационализација послова код туженог. Оспоравање наведених чињеница ревизијом у супротности је са чланом 407. став 3. ЗПП.

Сагласно наведеном, код неспорног утврђења да су тужиоцима оспорена решења о отказу уговора о раду као технолошком вишку донета на основу Правилника о организацији и систематизацији послова код туженог од 06.12.2016. године, који није ступио на снагу (јер није објављен, у смислу наведених одредаба Устава Републике Србије и Правилника) и по налажењу Врховног касационог суда, чини оспорена решења незаконитим. С тим у вези нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права. Правилном применом члана 191. став 1. Закона о раду, одлучено је и да тужиоци буду враћени на рад.

На основу одредбе члана 414. став 1. и 2. ЗПП, одлучено је као у изреци, без детаљног образлагања ревизијске одлуке, јер се у ревизији понављају жалбени разлози, које је другостепени суд правилно ценио.

Применом одредбе члана 165. ЗПП, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова ревизијског поступка, јер по овом правном леку у поступку није успео.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић