Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 2093/2021
08.09.2022. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Марине Милановић, председника већа, Весне Станковић, Јелене Ивановић, Бранислава Босиљковића и Бранке Дражић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., коју заступа Предраг Губеринић, адвокат из ..., против туженог Клиничко болничког центра „Др Драгиша Мишовић – Дедиње“ из Београда, чији је законски заступник Државно правобранилаштво из Београда, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1004/21 од 12.03.2021. године, у седници већа одржаној дана 08.09.2021. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1004/21 од 12.03.2021. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1004/21 од 12.03.2021. године.
ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Првим ставом изреке пресуде Првог основног суда у Београду П1 6/19 од 17.11.2020. године делимично је одбијен тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужена да тужиљи на име мање исплаћене зараде исплати појединачно означене месечне износе за период од септембра 2015. године закључно са новембром 2015. године, са законском затезном каматом од њихове месечне доспелости, па до исплате, као и да на наведене износе у корист тужиље надлежном Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Београд, уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање. Другим ставом изреке делимично је усвојен тужбени захтев, па је обавезан тужени да тужиљи на име мање исплаћене зараде исплати појединачно означене износе од децембра 2015. године закључно са јануаром 2019. године, са законском затезном каматом од њихове месечне доспелости, па до исплате, као и да на наведене износе у корист тужиље надлежном Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Београд, уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање. Трећим ставом изреке обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати износ од 54.000,00 динара.
Првим ставом изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1004/21 од 12.03.2021. године одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1 6/19 од 17.11.2020. године, у другом и трећем ставу изреке. Другим ставом изреке одбијен је као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио посебну ревизију у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.
Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 404. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11...18/20) утврдио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог изјављеној против другостепене пресуде, као о изузетно дозвољеној.
Одредбом члана 404. став 1. ЗПП прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).
Врховни касациони суд је оценио да нису испуњени услови да се дозволи посебна ревизија, јер у конкретном случају не постоји ниједан од разлога наведених у одредби члана 404. став 1. ЗПП због којих би ревизију требало изузетно дозволити. Нема разлога који указују на потребу разматрања правног питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, у циљу уједначавања судске праксе или ради новог тумачења права, нити је тужени о томе приложио одговарајуће пресуде. Одлуке нижестепених судова су у складу са уједначеном судском праксом у тумачењу и примени материјалног права у којој је расправљано питање права запосленог на исплату минималне зараде, тако да зарада коју запослени остварује својим радом не може бити нижа од минималне зараде за стандардни учинак и пуно радно време, односно за време које се изједначава са пуним радним временом. Врховни касациони суд указује да је циљ исплате минималне зараде да се обезбеди заштита запослених ради задовољавања њихових егзистенцијалних и социјалних потреба, као и потреба чланова њихових породица, што је предвиђено и Конвенцијом Међународне организације рада број 131 о утврђивању минималних надница и Препоруком број 136 о утврђивању минималних надница.
У складу са изложеним, на основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је донео одлуку садржану у првом ставу изреке овог решења.
Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.
Према члану 441. ЗПП ревизија је увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се тужбени захтев односи на потраживање у новцу у радном спору, дозвољеност ревизије се цени на основу члана 403. став 3. ЗПП, према којој одредби ревизија није дозвољена ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.
Сходно члану 191. ЗПП поступак у овој парници покренут је тужбом поднетом дана 03.01.2019. године и по проведеном економско-финансијском вештачењу тужбени захтев је прецизиран поднеском од 12.10.2020. године. Побијана вредност предмета спора очигледно не прелази динарску противвредност износа од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, па ревизија туженог није дозвољена.
На основу члана 413. ЗПП донета је одлука садржана у другом ставу изреке овог решења.
Како ревизија туженог није усвојена, сходно члану 165. став 1. ЗПП као неоснован је одбијен његов захтев за накнаду трошкова ревизијског поступка.
Председник већа-судија
Марина Милановић,с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић