Против правноснажног решења о трошковима поступка садржаног у ставу другом изреке пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, и то због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404 ЗПП).

Применом члана 404. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20) у вези са чланом 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 10/23), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни суд цени у већу од пет судија.

У конкретном случају, тужилац је изјавио посебну ревизију против другостепене одлуке којом је преиначена првостепена одлука о трошковима парничног поступка и обавезан тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка. Решење којим се одлучује о захтеву странке за накнаду трошкова поступка доноси се у сваком конкретном случају на основу одредаба Закона о парничном поступку којима су регулисана процесна правила одлучивања о захтевима странака за накнаду трошкова, па како не постоји ни потреба да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као новог тумачења права, нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији. Поред тога битне повреде одредаба парничног поступка и погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, не представљају дозвољени разлог побијања посебном ревизијом.

Сходно изнетом, Врховни суд је применом члана 404. став 1. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 420. став 6. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Према одредби члана 403. став 3. ЗПП, у имовинскоправним споровима дозвољеност ревизије зависи од вредности предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде.

Према члану 28. став 1. истог закона, ако је за утврђивање стварне надлежности, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним овим законом меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева, док је ставом 2. прописано да камата, уговорна казна и остала споредна тражења, као и трошкови поступка не узимају се у обзир ако не чине главни захтев.

У овој парници тужилац је изјавио посебну ревизију против другостепене одлуке којом је преиначена првостепена одлука о трошковима парничног поступка и обавезан тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка. С обзиром да трошкови парничног поступка не чине главни захтев, они не могу бити самостални предмет побијања у ревизији, тако да ревизија изјављена против одлуке другостепеног суда којом је одлучено о трошковима поступка не представља решење против кога се ревизија може изјавити према члану 420. ЗПП, те је ревизија недозвољена.

На основу изнетог, применом члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић