Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 18/20), па је утврдио да је ревизија тужиље основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је са туженим закључила уговор о раду на одређено време у трајању од три месеца са даном ступања на рад ...2016. године на пословима ... Дана ...2017. године тужиља је са туженим закључила Анекс 2 уговора о раду по основу кога је засновала радни однос код туженог на одређено време у трајању од једног месеца због повећања обима посла. Дана 14.04.2017. године тужиља је са туженим закључила и Анекс 2 уговора о раду на одређено време у трајању од два месеца због повећаног обима посла. По истеку и овог Анекса, тужиља је са туженим дана ...2017. године закључила и Анекс 3 уговора о раду на одређено време, у трајању од три месеца. У току трајања Анекса 3 уговора о раду тужена је због трудноће отворила боловање. Тужиља је од ...2017. године била на боловању – више није долазила на рад. Анексом 4 уговора о раду од ...2017. године измењен је члан 3. став 2. уговора о раду и уговорено да тужиља заснива радни однос на одређено време до истека коришћења права на одсуство на основу члана 187. став 2. Закона о раду. Почев од 26.12.2017. године па до 14.04.2018. године, тужиља је била на породиљском одсуству, а потом од 15.04.2018. до 25.12.2018. године и на одсуству са рада ради неге детета. Решењем туженог од 16.01.2018. године одређено је да је тужиља дужна да се јави на рад дана 26.12.2018. године. Почев од 26.12.2018. до 31.12.2018. године и од 01.01.2019. до 09.01.2019. године тужиља је била привремено спречена за рад због неге детета, а од 10.01.2019. године је такође била привремено спречена за рад због болести. Тужиљи је отказан уговор о раду са даном 09.01.2019. године применом одредбе члана 175. став 1. тачка 1. Закона о раду, због истека рока на који је заснован. Тужиља тврди да је решење незаконито јер ужива посебну заштиту од отказа уговора о раду и сматра да су се стекли услови из члана 37. Закона о раду за прерастање радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време будући да је радила код туженог дуже од 24 месеца.

При овако утврђеном чињеничном стању, нижестепени судови полазе од одредби члана 37, члана 175. став 1. тачка 1. и члана 180. Закона о раду. Према члану 137. цитираног закона прописано је да уговор о раду може да се закључи на одређено време, а ставом 3. назначеног члана предвиђено је да период краћи од 30 дана не сматра се прекидом периода из става 2. назначеног члана који регулише да радни однос са истим запосленим се заснива за период који са прекидима или без прекида, али који не може бити дужи од 24 месеца. Према члану 187. Закона о раду прописано је да за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета, послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду (став 1). Запосленом из става 1. овог члана рок за који је уговором засновао радни однос на одређено време продужава се до истека коришћења права на одсуство (став 2). Решење о отказу уговора о раду ништаво је ако је на дан доношења решења о отказу уговора о раду послодавцу било познато постојање околности из става 1. тог члана и ако запослени у року од 30 дана од дана престанка радног односа обавести послодавца о постојању околности из става 1. овог члана и о томе достави одговарајућу потврду овлашћеног лекара или другог надлежног органа.

Тужиља је била у радном односу код туженог непрекидно у трајању дужем од 24 месеца, будући да је радни однос засновала 14.12.2016. године, а да јој је радни однос престао отказом уговора о раду дана 19.01.2018. године. Међутим, у конкретном случају назначена околност није довољна да овако заснован радни однос на одређено време прерасте у радни однос на неодређено време. Ово је из разлога што време проведено на одсуству за време трудноће, породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета се не рачуна у време потребно за преображај односа. У том периоду тужиља је у смислу одредбе члана 187. Закона о раду уживала посебну заштиту од отказа уговора о раду, због чега тужени није могао да донесе решење о отказу уговора о раду пре истека рока на породиљско одсуство и одсуство са рада ради неге детета. У противном такав отказни акт би био ништав. Сходно томе, тужбени захтев тужиље је одбијен као неоснован.

По оцени Врховног касационог суда, овакав став нижестепених судова се не може прихватити као правилан. Нижестепени судови су пошли од погрешне примене материјалног права што је за последицу имало и непотпуно утврђено чињенично стање.

Тужиља је засновала радни однос дана ...2016. године, након тога закључена су и три анекса о раду. Према Анексу 3 уговора о раду тужиља је примљена у радни однос код туженог на одређено време у трајању од три месеца почев од 14.06.2017. године. Тај анекс уговора је измењен Анексом 4 уговора од 14.09.2017. године у члану 3. став 2. где је констатовано да тужиља заснива радни однос на одређено време до истека коришћења права на одсуство из члана 187. став 2. Закона о раду. По Анексу 3 уговора тужиља је била на раду код туженог почев од 14.06.2017. до 03.07.2017. године (значи није истекао рок од три месеца на који период је примљена на рад) јер је отишла на трудничко боловање. Због породиљског боловања и неге детета тужиља је била на боловању све до 26.12.2018. године када је требала да се јави на рад. Тужени је решењем од 16.01.2018. године одредио да се тужиља јави на рад 26.12.2018. године.

Према члану 187. став 2. Закона о раду прописано је да се запосленом из става 1. овог члана рок за који је уговором засновао радни однос на одређено време продужава до истека коришћења права на одсуство. Тужиља је била у радном односу код туженог по Анексу 3 уговора закљученог дана 14.06.2017. године и била је примљена на рад на одређено време до три месеца. Међутим, иста је била на раду до 03.07.2017. године када је отишла на трудничко боловање на шта је имала право сходно одредби члана 187. став 1. Закона о раду. Значи, по том уговору тужиља није провела у радном односу три месеца већ мање од месец дана. Сходно цитираном члану 187. став 2. Закона о раду, након истека боловања због посебне неге детета тужиља је могла да настави са радом код туженог до истека коришћења права на одсуство. Тачно је да је тужиља са туженим закључила и Анекс 4 уговора 14.09.2017. године којим је измењен члан 3. став 2. Анекса 3 уговора о раду и уговорено да тужиља заснива радни однос до истека коришћења права на одсуство по члану 182. Закона о раду. Међутим, Анекс 4 уговора је закључен након што је тужиља стекла право на боловање које јој прописује члан 187. Закона о раду. Тужиља је тужбом поставила два тужбена захтева. Први тужбени захтев односи се на поништај решења о отказу број ... од ...2019. године, а други захтев се односи на утврђење да је засновала радни однос на неодређено време почев од 24.12.2018. године. У циљу правилног одлучивања о овако постављеном тужбеном захтеву – посебно тужбеном захтеву под ставом 1. изреке, нижестепени судови нису утврђивали и оценили околности да ли је тужиља након 26.12.2018. године када је била позвана да се јави на рад, оправдано била на боловању ради посебне неге детета све до 09.01.2019. године. Осим тога, ако је тужиља по Анексу 3 уговора била примљена на одређено време на рад у трајању од три месеца, па је тај рад трајао од 14.06.2017. до 03.07.2017. године када је отишла на трудничко боловање, да ли је иста могла да настави са радом, тј. да ли се њој засновани радни однос на одређено време продужава до истека коришћења права на одсуство, тј. до престанка потребе за боловањем због посебне неге детета. Одласком на боловање тужиља је стекла право из члана 187. став 2. Закона о раду па касније закључен Анекса 4 уговора о раду не може мењати установљени законски режим. Рок за који је уговором заснован радни однос на одређено време продужава се до истека коришћења права на одсуство. Те чињенице у току поступка нису утврђене, а од њих зависи и правилност доношења одлуке о тужбеном захтеву тужиље.

У поновном поступку, првостепени суд ће имати у виду примедбе Врховног касационог суда, по истим поступити, правилно и потпуно утврдити чињенично стање и донеће закониту одлуку.

Имајући у виду напред изнето, Врховни касациони суд је на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић