Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 2285/2019
28.05.2020. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: др Драгише Б. Слијепчевића, председника већа, Јасмине Стаменковић и др Илије Зиндовића, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Милош Антоновић, адвокат из ..., против туженог „Телеком Србија“ а.д. Београд, чији је пуномоћник Александар Петровић, адвокат из ..., ради поништаја решења о отказу уговора о раду и утврђења постојања радног односа на неодређено време, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Kрагујевцу Гж1 3017/18 од 10.01.2019. године, у седници одржаној дана 28.05.2020. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда Kрагујевцу Гж1 3017/18 од 10.01.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Краљеву П1 693/2015 од 22.03.2018. године, у ставу 1. изреке, утврђено је постојање радног односа тужиље на неодређено време код туженог почев од 20.09.2005. године, под условима ближе описаним у овом ставу изреке пресуде, па је поништен као незаконит акт туженог број ../..-2015 од 24.07.2015. године којим је раскинут уговор о обављању привремених и повремених послова закључен између парничних странака дана 19.06.2015. године и обавезан је тужени да тужиљу врати на рад. Ставом 2. изреке тужиљи су досуђени трошкови парничног поступка.

Одлучујући о жалби туженог изјављеној против наведене првостепене пресуде, Апелациони суд у Крагујевцу донео је дана 10.01.2019. године пресуду Гж1 3017/18 којом је одбио жалбу као неосновану и потврдио првостепену пресуду.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је поднела одговор на ревизију.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду по ревизији туженог у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 и 55/14), па је утврдио да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена апсолутно битна повреда одредбе парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. У поступку пред другостепеним судом није учињена ни релативно битна повреда одредбе парничног поступка у смислу члана 396. став 1. Закона о парничном поступку, на коју је неосновано указано у садржини ревизији, имајући у виду да је другостепени суд образложено ценио све битне жалбене наводе. При том, другостепени суд је одбио жалбу туженог и потврдио првостепену одлуку, прихватајући утврђено чињенично стање и примену материјалног, па стога није био дужан да детаљно образлаже своју одлуку, сходно одредби из става 2. истог члана.

Према стању у спису предмета, тужиља је била у радном односу код туженог од 1999. године па до отказа уговора о раду дана 24.07.2015. године. Након отказа, тужиља је наставила да ради код туженог, на одређено време, преко посредничког субјекта. Током трајања радног односа, све до доношења оспореног акта, тужиља је у континуитету закључивала уговоре о раду за различито именована радна места, али је обављала исту врсту послова. У периоду од 01.09.2006. године до 30.04.2013. године тужиља је са туженим закључила 20 сукцесивних уговора о посредовању за послове „телемаркетинг“ и „оператор контакт центра“, а у периоду од 01.05.2013. године до 31.07.2015. године је закључила 10 уговора о привременим и повременим пословима као „оператор“, „пружање информације корисницима“ и „агент контакт центра“. Оспореним актом туженог од 24.07.2015. године, раскинут је уговорни однос са тужиљом, закључно са 31.07.2015. године, због престанка потребе за обављањем ових послова. У периоду од 01.08.2015. године до 30.06.2016. године тужиља је радила код туженог на систематизованом радном месту „техничар за сервисну подршку“ посредством агенције за запошљавање.

Полазећи од напред утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су становишта да је тужиља почев од заснивања радног односа код туженог па до 20.09.2005. године у континуитету обављала исту врсту послова, на основу сукцесивно закључених уговора о раду на одређено време, па како је трајање радног односа под напред описаним условима трајало дуже од 12 месеци, то је тужиља у смислу члана 37. став 1. Закона о раду код туженог засновала радни однос на неодређено време.

По оцени Врховног касационог суда, правноснажна одлука донета у другом степену је заснована на правилној примени материјалног права.

Уговор о раду на одређено време може се закључити под условима прописаним чланом 37. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05). Трајање уговора о раду одређено роком, према одредби из става 1. овог члана закона, непрекидно или са прекидима, не може трајати дуже од 12 месеци. Уколико су послодавац и запослени имали закључен уговор о раду на одређено време и уколико је запослени код послодавца обављао истоврсне послове у периоду дужем од 12 месеци, то радни однос на одређено време, истеком 5 радних дана у којима је запослени наставио да ради, по сили закона прераста у радни однос на неодређено време. У питању је законом прописана претпоставка о преображају радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, која је у функцији обезбеђења законом прописаног рока о максималном трајању рада на одређено време.

У конкретном случају, тужиља и тужени су почев од 16.09.2003. године закључили више сукцесивних уговора о раду на одређено време. Систематизована радна места, на која је тужиља била распоређена, другачије су именована од стране послодавца, међутим, суштински су подразумевала обављање послова исте врсте. Како је тужиља на описаним пословима почев од заснивања радног односа па до дана 15.09.2005. године провела више од 12 месеци, то је даљи наставак рада на овим пословима, у трајању од 5 радних дана, за правну последицу имао преображај радног односа у радни однос на неодређено време. Стога, одлука туженог о престанку уговора о раду тужиље од 24.07.2015. године није законита, имајући у виду да у моменту њеног доношења тужиља није имала положај запосленог на привременим и повременим пословима, већ положај запосленог на неодређено време.