У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а у поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка пред другостепеним судом на које ревизија указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља засновала радни однос код туженог на основу Уговора о раду на одређено време од 05.06.2008. године, за период од 05.06.2008. године до 04.09.2008. године, на пословима помоћног радника. Након тога, тужиља је са туженим закључила више уговора о раду на одређено време, а дана 31.05.2010. године уговор о раду на неодређено време. Иако је уговор о раду закључила за обављање послова радника у производњи, тужиља је фактички обављала послове радника у монтажи, који подразумевају рад у принудном положају. Посао се обавља седећи и руке се налазе увек у једном одређеном положају, што је довело до тога да тужиља током 2013. и 2014. године почиње да осећа болове у раменом делу и лактовима, а приметила је и да јој шаке трну и да се грче. Због ових проблема тужиља више није имала довољну брзину за обављање послова овог радног места, услед чега није више могла да испоштује норму, а појавили су се и шкартови, те јој је из ових разлога умањивана и зарада. Решењем Националне службе за запошљавање од 23.10.2017. године тужиљи је утврђен први степен тешкоћа и препрека у раду који утичу на радну способност у односу на послове које тужиља може да обавља и на њено занимање, па јој је констатован статус особе са инвалидитетом. Из наведеног решења произлази да тужиља није способна за физичке послове и рад у норми, али да је способна за рад на кримп машини уз ограничења, за рад на паковању лакших готових производа, слагању, сортирању и етикетирању, као и за рад курира, достављача и осталих послова уз наведена ограничења. Тужени је дана 12.01.2018. године донео решење о отказу уговора о раду као технолошком вишку, јер није био у могућности да тужиљи обезбеди обављање послова према њеним радним способностима. Одлуком о измени и допуни правилника о систематизацији радних места код туженог од 20.03.2018. године, повећан је број извршилаца у служби одржавања хигијене са два на три, али тужени није понудио тужиљи да је распореди на наведено радно место.

На основу утврђеног нижестепени судови су закључили да тужиља није у потпуности изгубила радну способност за обављање својих послова, већ да је та способност ограничена, с обзиром даје тужиља могла да настави да обавља послове које је раније обављала, али да се њен рад не вреднује нормом, или да обавља послове на кримп машини на којој се рад не обавља у принудном положају, односно на лакшим моделима на којима би тужиља испунила норму и поред нарушеног здравља. Такође, обавеза туженог, као послодавца била је да испита све могућности да тужиљу распореди на послове који одговарају њеној радној и здравственој способности у смислу одредбе члана 101. Закона о раду.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су правилном применом материјалног права усвојили тужбени захтев тужиље.

Одредбом члана 81. став 2. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр.24/05...75/14), прописано је да запослени са здравственим сметњама, утврђеним од стране надлежног здравственог органа у складу са законом, не може да обавља послове који би изазвали погоршање његовог здравственог стања или последице опасне за његову околину.

Одредбом члана 101. Закона о раду, прописано је да запосленом – особи са инвалидитетом и запосленом из члана 81. став 2. овог закона послодавац је дужан да обезбеди обављање послова према радној способности, у складу са законом. Чланом 102. истог закона, прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који одбије да прихвати посао у смислу члана 101. овог закона (став 1.), а да ако послодавац не може запосленом да обезбеди одговарајући посао у смислу члана 101. овог закона, запослени се сматра вишком у смислу члана 179. став 5. тачка 1. овог закона (став 2.).

У конкретном случају, тужиљи је отказан уговор о раду због немогућности послодавца да јој обезбеди обављање послова према њеној радној способности, применом члана 102. став 2. Закона о раду, јер јој је утврђен статус особе са инвалидитетом, која се запошљава под општим условима. Такође, одредба члана 101. Закона о раду не представља заштитну одредбу од отпуштања лица са инвалидитетом као запослених, односно ова одредба не указује да такво лице не може бити проглашено технолошким вишком, али у конкретној ситуацији тужени је могао да употреби наведени отказни разлог тек уколико исцрпи све могућности за запошљавање тужиље на другом радном месту. Међутим, правилно су судови утврдили да тужени није тако поступио иако је решењем Националне службе за запошљавање од 23.10.2017. године, поред тога што је утврђено да тужиља није способна за физичке послове и рад у норми, утврђено које послове је могла да обавља (рад на кримп машини уз ограничења, рад на паковању лакших готових производа, слагању, сортирању и етикетирању, као и за рад курира, достављача).

Навод ревизије да је радно место тужиље такво да приликом обављања послова мора да испуњава норму је тачно, али баш из овог разлога обавеза туженог је била да исцрпи све начине и утврди да ли има могућности да тужиљу распореди на друго радно место, с обзиром на утврђени статус. Ово произлази и из исказа сведока ББ, која је навела да је код туженог примљено на рад 50 до 60 нових радника, као и да је само месец дана после отказа тужиљи проширена систематизација код туженог.

Сагласно наведеном, по оцени Врховног касационог суда, нижестепени судови су правилно закључили да је у конкретном случају тужиљи незаконито престао радни однос код туженог због чега је тужени у обавези да тужиљу врати на рад на основу члана 191. став 1. Закона о раду.

Из наведених разлога Врховни касациони суд је одлучио као у изреци пресуде на основу члана 414. ЗПП.

Одбијен је захтев туженог за накнаду ревизијских трошкова, јер по овом правном леку тужени није успео.

Председник већа – судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић