Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 220/22 од 31.03.2022. године, одбијене су жалбе странака и потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П1 1661/2020 од 14.10.2021. године.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, посебне ревизије су благовремено изјавили:

- тужиоци, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, и

- тужени, због погрешне примене материјалног права .

Према члану 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20 – у даљем тексту: ЗПП) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права.

Предмет тражене правне заштите је исплата разлике зараде тужиоцима понаособ за наведени период због обрачуна зараде у периоду важења Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава („Службени гласник РС“ број 116/14), имајући у виду да је тужени својим запосленима за октобар 2014. године, исплатио зараду која је обрачуната на висини основне зараде у износу од 15.644,64 динара, а имао је могућност да им исплати зараду обрачунату на висину основице у износу од 15.837,07 динара, што умањено за 10% износи 14.253,38 динара, умањено за 5% износи 15.045,23 динара, због чега је у спорном периоду тужиоцу АА мање исплаћен износ од 24.641,25 динара, тужиоцу ББ мање исплаћен износ од 28.769,52 динара и тужиоцу ВВ мање исплаћен износ од 36.275,99 динара.

О овом праву тужилаца делимичним усвајањем њихових тужбених захтева нижестепени судови су одлучили у складу са правним ставом израженим у одлукама ревизијског суда у погледу примене Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава, а у предметима у којима одлучивано са истим или битно сличним чињеничним стањем и правним основом.

Сходно томе, у конкретном случају, не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права, због чега нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП за дозвољеност ревизије тужилаца и ревизије туженог, те је одлучено као у ставу првом и трећем изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизије нису дозвољене.

Према члану 441. ЗПП, ревизија је увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се тужбени захтев односи на потраживање у новцу из радног односа дозвољеност ревизије се оцењује на основу члана 403. став 3. ЗПП.

Дакле, у споровима ради новчаног потраживања из радног односа, ревизија је дозвољена под истим условима, као и у имовинскоправним споровима који се односе на новчано потраживање.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП је прописано да, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужиоци су тужбе појединачно поднели августа 2020. године, да би првостепени суд решењем од 15.10.2020. године одредио спајање парница ради вођења јединствене парнице под бројем П1 1661/2020. Вредност предмета спора је означена и то за тужиоца АА у износу од 677.428,64 динара, тужиоца ББ у износу од 825.876,51 динар и тужиоца ВВ у износу од 950.268,12 динара.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору из радног односа који се односи на новчано потраживање у коме вредност предмета спора побијаног дела по ревизији тужилаца и туженог у односу на тужиоце понаособ очигледно не прелази меродавну вредност за дозвољеност ревизије у динарској противвредности од 40.000 евра, то ревизија тужилаца и ревизија туженог нису дозвољене применом одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом и четвртом изреке.

Председник већа-судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић