Одлучујући о жалби туженог, Апелациони суд у Београду је након расправе донео пресуду Гж1 198/17 06.12.2017. године, којом је ставом првим изреке одбијена жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у ставу првом, другом, четвртом и петом изреке. Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова поступка по жалби исплати износ 81.750,00 динара. Ставом трећим изреке, одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова за састав одговора на жалбу. Ставом четвртим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова поступка по жалби.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 407. став 1. ЗПП, због којих се ревизја може изјавити. Неосновано се ревизијом указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП учињену у поступку пред другостепеним судом, будући да је другостепени суд у образложењу пресуде оценио жалбене наводе од значаја и навео разлоге које је узео у обзир по службеној дужности у смислу члана 396. истог закона. Такође, у поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуштања у примени или до неправилне примене било које од одредаба процесног закона које су биле од утицаја доношење законите и правилне пресуде. Ревизијски суд није ценио наводе којима тужени указије на нејасне и противречне разлоге садржане у другостепеној пресуди, јер се због битне повреде одредба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, ревизија не може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била запослена код туженог од 2007. године, а Анексом бр. ... засновала је радни однос на неодређено време почев од 10.09.2008. године на радном месту службеника за рад са странкама у царинском одељењу у пословној јединици „...“. Решењем туженoг од 25.12.2008. године, тужиљи је отказан уговор о раду и престао радни однос због повреде радне дисциплине, јер је током месеца октобра, новембра и децембра 2008. године неоколико пута неоправдано каснила на посао, чиме је извршила непоштовање радне дисциплине – повреде радних дужности, обавеза, процедура и правила туженог, као и правила утврђених уговором о раду. Према садржини решења, тужиља је током октобра и новембра месеца неколико пута неоправдано каснила на посао. Поред усмене опомене коју је добила од непосредног руководиоца и директора, тужиља је неоправдано наставила да касни у новембру и децембру 2008. године.

Током поступка је утврђено да запослени код туженог нису имали обавезу својеручног уписивања и исписивања из листа присуства на раду и да су запослени уписивали једни друге и да по правилу нису евидентирали време доласка и одласка са рада. Тужени није донео акт којим би посебно регулисао вођење евиденције о присутности запослених на раду и није одредио службеника који би био задужен за вођење евиденционих листа.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно је у побијаним нижестепеним пресудама примењено материјално право када је поништено решење туженог којим је тужиљи отказан уговор о раду и тужени обавезан да тужиљу врати на рад.

Према члану 179. став 1. тачла 3. Закона о раду („Службени галсник РС“ 24/05, 61/05 и 54/09), послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Правилником туженог о раду од 01.09.2005. године, у члану 88, прописано је да генерални директор у име послодавца може отказати уговор о раду запосленом, ако за то постоје оправдани разлози и то ако не поштује радну дисциплину, а посебно у случају неоправданог кашњења на рад пет или више пута у току месеца.

По оцени Врховног касационог суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право – одредбу члана 179. тачка 3. Закона о раду, као и одредбу члана 88. Правилника туженог о раду, када су закључили да нису били испуњени услови за отказ уговора о раду тужиљи и оценили да је решење туженог о отказу уговора о раду незаконито. Тужени није пружио доказе о неоравданом кашњењу тужиље пет или више пута у току месеца, с обзиром да није било уредне евиденционе листе о присуству запослених на раду, као ни интерних правила о обавезном уписивању, вођењу евиденције и контроли доласка и одласка са рада.

Не могу се прихватити ревизијски наводи којима тужени даје правно тумачење члана 179. став 3. Закона о раду и тврди да се тужиља није понашала у складу са правним стандардом поштовања радне дисциплине, као и да није поштовала радну дисциплину прописану актом послодавца. Тужиља се, поводом обавезе уписивања доласка и одласка са посла, понашала исто као и њој надређена и друга запослена лица код туженог, а правила о евиденција присутности на раду нису ни била уведена, из чега произлази да понашање тужиље није било такво да не може да настави рад код послодавца и да јој није могао бити отказан уговор о раду због непоштовања радне дисциплине.

Како је решење о отказу уговора о раду незаконито, тужени је у обавези да тужиљу врати на рад применом члана 191. став 1. Закона о раду.

На основу члана 414. Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић