Против правоснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, као посебну, због погрешне примене матријалног права у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 10/23 – други закон) суд је ценио да су испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужиље ради уједначавања судске праксе због чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући правилност побијане пресуде на основу члана 408. ЗПП Врховни суд је оценио да ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у радном односу у Здравственом центру Врање који јој као послодавац није исплатио зараду за јун 2016. године. После тога, тужиља је поднела предлог за извршење на основу кога је донето решење о извршењу Ии 3211/17 од 06.06.2017. године Основног суда у Врању, којим је одређено извршење на новчаним средствима извршног дужника Здравственог центра Врање. Донето решење о извршењу спроводи јавни извршитељ Станко Филиповић по предмету Ии 1300/17. Решење о извршењу и закључак јавног извршитеља о спровођењу извршења по достављању Народној банци Србије, Организацији за принудну наплату, није спроведено у року од 15 дана. Дана 12.08.2019. године, извршни поверилац је преко пуномоћника обратио јавном извршитељу са захтевом за промену средстава и предмета извршења, али о наведеном предлогу није одлучивано, нити су после друге радње предузимане. Тужиља наведено потраживање према извршном дужнику није намирила. Током поступка је утврђено да је рачун Здравственог центра Врање на дан 14.04.2021. године у блокади 1810 дана. Вештачењем од стране вештака финансијске струке утврђено је да се Здравствени центар Врање финансира из различитих извора прихода и то претежно из уступљених јавних прихода, односно из средстава добијених од Републичког фонда за здравствено осигурање, Филијала у Врању за 2018. године РФЗО – 96,60%, буџет РС – 1,28%, остали извори 2,12% у 2019. години – РФЗО 21,77%, буџет РС 6,96%, остали извори 1,27% и у 2020. године РФЗО 97,86%, буџет РС – 0,94%, остали извори 1,21%. Тужиља тужбом у овој парници тражи да се обавеже тужена да исплати на основу главног дуга износ од 53.726,39 динара и трошкове поступка у износу од 7.350,00 динара, како је то утврђено правноснажним и извршним решењем Основног суда у Врању ИИ 3211/17 од 06.06.2017. године, по основу одговорности оснивача за обавезе Здравственог центра Врање, а у складу са прописаном обавезом из одредби члана 14. Закона о стечају, јер се тужиљин послодавац налази у блокади, а спада у правне субјекте према којима се не може спровести поступак стечаја, јер се финансира из буџета Републике Србије.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да нису испуњени услови за примену одредбе члана 14. Закона о стечају јер тужиља покренула поступак извршења против послодавца чији је оснивач тужени који поступак је још увек у току а при том нису испуњена сва расположива средства из решења прописана Законом о извршењу и обезбеђењу.

Врховни суд сматра да је становиште нижестепених судова засновано на погрешној примени материјалног права због чега је преиначио другостепену и првостепену пресуду и усвојио као основан тужбени захтев.

Одредбом члана 14. став 1. Закона о стечају, поред осталог, прописано је да се стечајни поступак не спроводи ни према правним лицима чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, а која се искључиво или претежно финансирају кроз уступљене јавне приходе или из републичког буџета, односно буџета аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе. Према ставу 3. наведене одредбе, за обавезе правног лица над којим се у складу са ставом 1. тог члана не спроводи стечајни поступак, солидарно одговарају њихови оснивачи.

Према томе, како тужиља своје новчано потраживање није могла да наплати, јер је извршни дужник на дан 14.04.2021. године у блокади 1810 дана и над њим се не може спровести поступак стечаја, тужена солидарно одговара за дугове извршног дужника чији је оснивач и који се претежно финансира кроз уступање јавних прихода из Републичког фонда за здравствено осигурање. Када се наступањем трајне неспособности за сервисирање својих финансијских обавеза правног лица чији је оснивач Република Србија створе материјално-правни услови за отварање стечаја, какав је овде случај са тужиљиним послодавцем, тужена одговара солидарно са тим правним лицем. С тога је погрешан закључак другостепеног суда да би до испуњености услова за солидарну одговорност оснивача дошло тек у ситуацији ако запослени у извршном поступку не би могао да наплати своја потраживања, односно уколико наступи један од разлога прописаних одредбом члана 129. став 1. тачка 46. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“ бр. 104/09 ... 83/14).

Неоснован је приговор тужене о застарелости потраживања тужиље са позивом на члан 196. Закона о раду. Одредбом члана 196. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05 ... 95/18 – аутентично тумачење) прописано да сва новчана потраживања из радног односа застаревају у року од 3 године од дана настанка обавезе. Одредбом члана 388. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“ број 29/78 ... „Службени гласник РС“ број 18/20) је прописано да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања. Како се у конкретном случају потраживање тужиље односи на обрачун зараде за јун 2016. године и како је подношењем предлога за извршење 30.05.2018. године Основном суду у Врању против свог послодавца, са којим тужена солидарно одговара као његов суоснивач сходно члану 14. став 3. Закона о стечају, то је неоснован приговор тужене о застарелости потраживања истакнутог тужбом у овој парници, поднетом дана 14.04.2021. године.

Из наведених разлога, Врховни суд је применом члана 416. став 1. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Тужена је успела у овом поступку и на основу члана 165. став 2. у вези члана 153. став 1. и 154. став 1. ЗПП туженој припадају тражени и опредељени трошкови поступка и то на име састава тужбе и једног образложеног поднеска у износу од по 9.000,00 динара, заступања од стране пуномоћника из реда адвоката на два одржана рочишта у износу од по 10.500,00 динара, заступања на једном неодржаном рочишту износ од 6.000,00 динара, трошкова вештачења у износу од 7.000,00 динара, састава жалбе и ревизије у износу од по 18.000,00 динара, таксе на тужбу, провстепену пресуду, жалбе и другостепену пресуду износ од по 4.050,00 динара и на име таксе на ревизију и пресуду по ревизији у износу од 8.100,00 динара, све у укупном износу од 105.822,00 динара, применом Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Тарифног броја 1. став 1. тачка 2. Таксене тарифе из Закона о судским таксама. Тужиљи на трошкове поступка досуђена и законска затезне камата применом члана 277. Закона о облигационим односима.

Из наведених разлога, Врховни суд је применом члана 165. став 2. ЗПП одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа - судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић