Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у односу на став други, трећи и четврти изреке, ревизију је благовремено изјавио тужени, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Решењем Основног суда у Суботици П1 222/20 од 28.07.2021. године, ревизија туженог изјављена против става другог изреке правноснажне пресуде Апелационог суда у Новом Саду од 16.03.2021. године, је одбачена.

Испитујући побијану пресуду применом члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 55/14), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до неправилне примене неких од одредаба овог закона, због чега нема ни битне повреде из члана 374. став 1. ЗПП, на коју се ревизијом указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је пре закључења уговора о раду са туженим у августу 2019. године обављала разноврсне послове како код туженог, тако и код других послодаваца, а 2008. године имала је и своју СЗТР. У октобру 2018. године, тужени је почео да се бави издавањем апартмана, а тужиља је упоредо чистила апартмане туженог и обављала послове код другог послодавца. Дана 01.08.2019. године тужиља засновала радни однос код туженог на основу закљученог Уговора о раду, за обављање ..., али је поред тога обављала и послове ... . Остваривала је минималну зараду и били су јој уплаћивани доприноси. Тужиља је једина била запослена на ..., ... и ... . Поред тога, тужиља је ..., ..., ... и на њен посао тужени није имао примедбе. Како је код туженог дошло до смањеног обима посла, то је решењем бр. .../... од 12.02.2020. године, тужиљи отказан уговор о раду и престао јој радни однос због технолошких, економских и организационих промена код туженог. Наведено решење о отказу уговора о раду првостепени суд је поништио као незаконито из разлога што тужени није исплатио отпремнину тужиљи приликом престанка радног односа, док је одбио тужбени захтев тужиље за распоређивање на радно место сагласно стручној спреми, радном искуству и радним способностима.

Другостепени суд је одлучујући о жалбама странака нашао да је правилан закључак првостепеног суда да је тужиљи радни однос престао на основу незаконитог решења, јер јој пре отказа уговора о раду није исплаћена отпремнина, сагласно члану 158. став 1. Закона о раду. У делу захтева за реинтеграцију је првостепену одлуку преиначио и обавезао туженог да тужиљу врати на рад, с обзиром да захтев тужиље за распоређивање садржи у себи и њен захтев да се врати на рад код туженог.

По оцени Врховног касационог суда, другостепена пресуда у побијаном делу је заснована на правилној примени материјалног права.

Према одредби члана 158. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05...75/14), послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. став 5. тачка 1. овог закона, запосленом исплати отпремнину у складу са овим чланом.

Наведена законска одредба је императивне природе и њена примена не зависи од воље послодавца или запосленог. Обавеза послодавца да пре намераваног отказа запосленом за чијим радом је престала потреба исплати отпремнину представља услов за законитост отказа уговора о раду, у смислу члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду. Ова обавеза послодавца је истовремено и неотуђиво Уставом зајемчено право запосленог за случај престанка радног односа због престанка потребе за његовим радом, па у ситуацији као у конкретном случају, када запосленом за чијим радом је престала потреба отпремнина није исплаћена до датума означеног као моменат престанка радног односа по овом основу, чини решење о престанку радног односа незаконитим, како су то правилно закључили и нижестепени судови.

Одредбом члана 191. став 1. Закона о раду, прописано је да ако суд у току поступка утврди да је запосленом престао радни однос без правног основа, на захтев запосленог, одлучиће да се запослени врати на рад, да му се исплати накнада штете и уплате припадајући доприноси за обавезно социјално осигурање за период у коме запослени није радио.

Наиме, како ревизија не доводи у сумњу разлоге за поништај решења о отказу уговора о раду, јер је несумњиво утврђено да тужени приликом отказа уговора о раду тужиљи није исплатио отпремнину, иако јој је радни однос престао као технолошком вишку, произлази да је тужени као послодавац у обавези да тужиљу врати на рад. По оцени Врховног касационог суда, а супротно наводима ревизије, правна последица незаконитог престанка радног односа је реинтеграција запосленог, односно враћање на рад, у смислу одредбе члана 191. став 1. Закона о раду, те како је тужиља поставила захтев који је у себи садржао и враћање на рад, побијана одлука је у овом делу потврђена.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП. Одбијен је захтев туженог за накнаду ревизијских трошкова, јер тужени по овом правном леку није успео, па је одлука у ставу другом изреке донета применом члана 165. став 1. ЗПП.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић