.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 2602/2020
04.03.2021. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Бранке Дражић, Данијеле Николић, Добриле Страјина и Марине Милановић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Бранко Алексић адвокат из ..., против тужене Јавне медијске установе „Радио телевизија Србије“ из Београда, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2636/2019 од 19.12.2019. године, у седници већа одржаној 04.03.2021. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2636/2019 од 19.12.2019. године.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2636/2019 од 19.12.2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Првог основног суда у Београду П1 801/18 од 31.01.2019. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужена да тужиоцу, на име накнаде штете због мање исплаћених зарада за период почев од јануара 2016. године закључно са фебруаром 2018. године, исплати износ од 140.576,08 динара, и то износе наведене у овом ставу изреке са законском затезном каматом почев од дана доспелости сваког појединачног износа до коначне исплате. Ставом другим изреке, обавезан је тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 2.045,00 динара.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2636/2019 од 19.12.2019. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1 801/18 од 31.01.2019. године. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.
Врховни касациони суд је нашао да нису испуњени услови да се дозволи посебна ревизија, јер у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правног питања од општег интереса, уједначавања судске праксе нити потребе за новим тумачењем права, због којих би ревизију требало изузетно дозволити.
Предмет спора у овом случају је потраживање тужиоца на име накнаде штете због мање исплаћених зарада у периоду од јануара 2016. закључно са фебруаром 2018. године. Нижестепени судови су тужбени захтев одбили нашавши да је у спорном периоду тужиочева зарада правилно умањивана за 10% на основу одредаба члана 5. Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава („Службени гласник РС“ бр. 116/14 и 95/18).
По налажењу Врховног касационог суда, погрешно је становиште тужиоца да се одредбе наведеног закона не односе на запослене у јавним медијским сервисима јер средства за своје финансирање обезбеђују наплатом таксе која не може бити јавни приход. Врховни касациони суд указује на то да, сагласно одредбама члана 35. став 1. и члана 36. став 1. тачка 2. Закона о јавним медијским сервисима („Службени гласник РС“, бр. 83/14...161/20), Република Србија обезбеђује стабилно и довољно финансирање основне делатности јавног медијског сервиса из средстава буџета. Дакле, јавни медијски сервис јесте корисник јавних средстава у смислу Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава, с тим што коришћење буџетских средстава не сме да утиче на његову уређивачку независност и институционалну аутономију.
Решења истог другостепеног суда, приложена уз ревизију, не оправдавају одлучивање о посебној ревизији тужиоца ради уједначавања судске праксе јер су истима укинуте првостепене пресуде и предмети враћени на поновно одлучивање.
Из наведених разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 404. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Према члану 441. ЗПП, ревизија је увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се тужбени захтев односи на потраживање у новцу у овој врсти спора, дозвољеност ревизије се има ценити према члану 403. став 3. ЗПП, према коме ревизија није дозвољена уколико вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС, на дан подношења тужбе.
Тужба у овом спору ради накнаде штете по основу мање обрачунате и исплаћене плате за припадајућом каматом, поднета је суду дана 05.03.2018. године. У поднеску од 27.11.2018. године, тужилац је преиначио тужбу тако што је повећао тужбени захтев и као вредност предмета спора означен је износ од 140.576,08 динара.
Како вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан преиначења тужбе, ревизија тужиоца није дозвољена.
На основу члана 413. ЗПП Врховни касациони суд је одлучио као ставу другом изреке.
Председник већа – судија
Бранислав Босиљковић,с.р.
За тачност отправка
управитељ писарнице
Марина Антонић
