Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила благовремену ревизију, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду, применом одредбе члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20) и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. У поступку пред другостепеним судом није учињена ни нека друга битна повреда поступка.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је запослена код туженог на неодређено време од 1989. године. Најпре је радила на пословима ... а на место ... распоређена је 30.03.2018. године сходно закљученом анексу уговора о раду број .. . Послови ... обухватали су послове административне природе и то уношење листа пласирања налога у информационом систему управљања процесом производње, послови процеса контроле производње и то: мерење производа и полупроизвода, односно праћење целокупног процеса производње до магацина. Поред наведених послова тужиља је обављала и послове ношење узорака из магацина у лабораторију ради испитивања и контроле истих. Наведено радно место је било предвиђено Правилником о организацији и систематизацији посла туженог број 30 од 19.12.2012. године. Дана 27.12.2018. године одлуком Извршног одбора туженог измењен је Правилник о организацији и систематизацији којим је укинуто радно место ..., што је утврђено и у табеларном прегледу систематизације од 27.12.2018. године. Истом одлуком одређено је да ступа на снагу даном доношења и објављивања на огласној табли друштва, због потребе хитног решавања питања организације и систематизације послова послодавца а да ће се примењивати од 31.12.2018. године. Решењем туженог број .. од 27.12.2018. године тужиљи је отказан уговор са 31.12.2018. године као даном престанка радног односа.

Првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиље налазећи да је одлука о систематизацији радних места донета 27.12.2018. године и да је Правилник о систематизацији ступио на снагу 31.12.2018. године. Тужиљи је донето решење о отказу 27.12.2018. године иако је Правилник ступио на снагу 31.12.2018. године, па из тога произлази да тужиљи није могао бити отказан уговор о раду пре него што је предметни Правилник о организацији и систематизацији ступио на снагу. Осим тога првостепени суд закључује да послове које је тужиља обављала нису престали да се обављају код туженог већ су расподељени другим запосленима. Решење је незаконито и због тога што исто не садржи образложење које су то организационе промене спроведене код туженог довеле до гашења радног места тужиље.

Другостепени суд није прихватио овакву правну аргументацију првостепеног суда налазећи да је тужени у самој одлуци о измени Правилника о организацији и систематизацији послова утврдио разлоге због којих је сматрао битним да одлука ступа на снагу пре осмог дана од дана објављивања а суд није надлежан да оцењује оправданост наведених разлога. Према чл. 153-160. Закона о раду регулисан је начин решавања вишка запослених. Према члану 153. цитираног закона послодавац је дужан да донесе програме решавања вишка запослених, ако утврди да ће због технолошких, економских и организационим промена у оквиру периода од 30 дана доћи до престанка потребе за радом запослених на неодређено време. Чланом 155. Закона о раду прописано је шта програм треба да садржи и ко су доносиоци програма. Отказ тужиљи није дат због измене Правилника о организацији и систематизацији послова нити је Правилник био основ за доношење решења о раду већ је решење о отказу уговора о раду тужиљи донет у поступку реализације решавања вишка запослених којом је обухваћено и радно место на коме је тужиља радила, односно за које радно место је тужиља имала закључен уговор о раду. У случају престанка потребе за радом запослени, код укидања радног места за које запослени има закључен уговор о раду, послодавац није дужан да примени било какве критеријуме приликом оглашавања тужиље запосленим за чијим радом је престала потреба а у вези са тим наведе разлоге у образложењу решења о отказу уговора о раду. Будући да је радно место тужиље укинуто не може се прихватити закључак првостепеног суда да побијано решење нема образложење односно да нису дати конкретни разлози зашто се тужиљи отказује уговор о раду јер би послодавац ту обавезу имао у случају да је дошло до смањења броја извршилаца на том радном месту, у ком случају је био у обавези да примени и образложи критеријуме због којих одређени запослени постаје технолошки вишак стога је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље као неоснован.

По оцени Врховног суда, на правилно утврђено чињенично стање, другостепени суд је правилно применио материјално право. Ово из разлога што у случају потребе да се изврши нова систематизација радних места, дискреционо право је послодавца да ли ће укинути одређена радна места или ће послове које је покривало радно место расподелити на вршиоце других послова. У овом случају то је и учињено. Тужени је донео одлуку 27.12.2018. године која је ступила на снагу 31.12.2018. године тј. практично је дошло до измене Правилника о организацији и систематизацији којим је укинуто радно место ... на којем радном месту је тужиља радила. У случају да је таквих радних места постојало више и да је остало једно радно место, послодавац би био дужан да спроводи посебан поступак утврђивања ко ће остати на том радном месту применом одговарајућих критеријума. Међутим, у овом случају то не стоји јер је то радно место, које је једно, укинуто па стога тужени као послодавац није био у обавези да примени било какве критеријуме приликом оглашавања тужиље као лица за којим је престала потреба. Није имао обавезу ни да наведе разлоге у образложењу решења о отказу уговора о раду.

Имајући у виду напред изнето, на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке.

Одлуку у ставу другом изреке, Врховни суд је донео на основу члана 165. став 1. ЗПП налазећи да давање одговора на ревизију није било неопходно те да стога туженој нису ни признати трошкови ревизијског поступка сходно члану 154. став 1. ЗПП.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић