Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Јасминке Станојевић, председника већа, Бисерке Живановић, Бранислава Босиљковића, Весне Поповић и Илије Зиндовића, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Срђан Алексић, адвокат из ..., против тужених ББ, чији је пуномоћник Весна Станимировић, адвокат из ..., и ВВ, чији је пуномоћник Милош Стијеља, адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизији туженог ББ, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1138/19 од 17.04.2019. године, на седници одржаној 18.09.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији туженог ББ, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1138/19 од 17.04.2019. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија туженог ББ, изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1138/19 од 17.04.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Суботици П1 666/2018 од 21.01.2019. године, делимично је усвојен тужбени захтев и обавезани су тужени да тужиоцу, на име неисплаћене накнаде за исхрану у току рада и на име накнаде за регрес за коришћење годишњег одмора, за период од 01.03.2015. године до 31.08.2015. године, солидарно исплате појединачне месечне износе, са законском затезном каматом од означених датума до исплате, све ближе одређено у изреци пресуде. Обавезан је тужени ВВ да тужиоцу, на име неисплаћене накнаде за исхрану у току рада и на име накнаде за регрес за коришћење годишњег одмора, за период од 01.09.2015. године до 28.02.2018. године, исплати појединачне месечне износе, са законском затезном каматом од означених датума до исплате, све ближе одређено у изреци пресуде. Одбијен је тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужени ББ да солидарно са туженим ВВ, на име неисплаћене накнаде за исхрану у току рада и на име накнаде за регрес за коришћење годишњег одмора, за период од 01.09.2015. године до 28.02.2018. године, исплати тужиоцу појединачне месечне износе, са законском затезном каматом од означених датума до исплате, све ближе одређено у изреци пресуде. Обавезани су тужени да тужиоцу солидарно накнаде трошкове поступка у износу од 49.200,00 динара, са законском затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1138/19 од 17.04.2019. године, одбијене су жалбе тужених и потврђена првостепена пресуда у усвајајућем делу.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени ББ је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права и предложио да се о ревизији одлучује као о изузетно дозвољеној у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Применом члана 404. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом, одлучено је о исплати на име накнаде за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, којом је утврђено да је тужбени захтев делимично основан. О овом праву тужиоца и о висини тражене накнаде, судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног касационог суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, а ревизијом се неосновано указује на другачије одлуке Апелационих судова, јер постојање другачије одлуке не указује нужно и на другачији правни став, јер правилна примена права у споровима са захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања, због чега не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Сходно изнетом, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог, као изузетно дозвољеној, применом члана 404. став 1. ЗПП, на основу чега је и одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тача 5. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11, 55/14), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате, поднета је 27.03.2018. године. Вредност побијаног дела правноснажне пресуде наведена у уводу првостепене пресуде износи 50.000,00 динара.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање, у коме побијана вредност предмета спора очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија недозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић