Утврђено је да је Правилником о раду тужене од децембра 2015 године, под редним бројем 1.68 предвиђено је радно место руковалац технике у штампарији у Радној јединици у ... са описом послова и прописаним условима III степен стручне спреме, без обзира на врсту стручне спреме, шест месеци радног искуства у наведеном степену стручне спреме, оспособљеност за рад на одговарајућој опреми и машини, а на које послове је тужиља указала као послове које је могла да обавља. Утврђено је да је решењима тужене од 22.01.2016. године ББ отказан уговор о уређивању међусобних права и одговорности од 23.11.2007. године, а ВВ отказан је уговор о раду од 27.04.2007. године са припадајућим анексима, обема на пословима руковалац технике у штампарији у Радној јединици у ..., услед престанка потребе за радом запослених због организационих промена код тужене које су довеле до престанка потребе за обављање послова које су запослене обављале, а разлози нису били отклоњени другим мерама запошљавања.

Полазећи од наведеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилно применили члан 179. став 5. тачка 1. Закона о раду („Сл. гласник РС“, број 24/05, 61/05 и 75/14), када су одбили захтев тужиље за поништај спорног решења од 10.06.2015. године којим је тужиљи отказан уговор о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности од 23.01.2007. године, као и захтев да се обавеже тужена да тужиљу врати на рад и да јој призна сва права по основу рада.

Одредбом члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду, прописано је да запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Правилником о организацији и систематизацији послова код тужене од 28.12.2012. године није предвиђено радно место ..., као и да међу радним местима нема радног места за које се у погледу стручне спреме тражи основна школа. Одредбом члана 88. Правилника о раду тужене од 28.01.2015. године, предвиђено је да се вишак запослених из члана 87. овог правилника, у зависности од разлога за престанак потребе за радом запослених утврђује полазећи од следећих околности: запослени ради на пословима за чијим обављањем је престала потреба, запослени ради на пословима чији је обим смањен и запослени се добровољно пријавио да буде вишак.

По оцени Врховног касационог суда, код тужене је дошло до економских, технолошких и организационих промена које су довеле до смањења укупног броја запослених. Тужена је Правилником о организацији и систематизацији послова који је донет 28.12.2009. године укинула послове ... који је тужиља обављала, па је тужиља проглашена технолошким вишком, а да до дана доношења овог решења ови послови нису систематизовани код тужене. Укидање послова које је тужиља обављала представља организациону промену која је довела до престанка потреба за њеним радом, те како након враћања тужиље на рад (решењем тужене од 10.06.2015. године) код тужене, а сходно важећем Правилнику нема послова на које би тужиља могла бити распорођена, јер за обављање систематизованих послова нема одговарајући степен стручне спреме, односно тужена није имала могућност да тужиљу распореди на друго радно место, како то правилно закључују нижестепени судови, нити да јој обезбеди неку од мера запошљавања, а због чега јој је као вишку запослених отказан уговор о раду, што је и био разлог за доношење решења о отказу уговора о раду на основу члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду, то је по оцени Врховног касационог суда законито спорно решење од 10.06.2015. године о отказу уговора о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности од 23.01.2007. године.

Супротно ревизијским наводима да је тужена, с обзиром на чињеницу да јој је пресудом Врховног касационог суда Рев2 815/2014 од 16.10.2014. године било наложено враћање тужиље на рад, а у случају да нема радно место на које би требало да распореди тужиљу, била у обавези да га систематизује и да тужиљу врати на те послове. Наиме, организација рада је део аутономије послодавца, који самостално утврђује организациону структуру и послове који се врше у организационим деловима, ради обављања делатности или у вези са обављањем делатности. Стога суд нема овлашћење да испитује оправданост оснивања или укидања радних места или организационих целина, нити на који правно дозвољени начин ће послодавац организовати обављање одређених послова, јер је то изричито овлашћење послодавца на основу члана 24. Закона о раду.

Како је побијано решење о отказу уговора уређењу међусобних права, обавеза и одговорности од 23.01.2007. године законито, нису испуњени услови из члана 191. став 1. Закона о раду да тужени тужиљу врати на рад, па се ревизијом неосновано побијају нижестепене пресуде и у том делу због погрешне примене материјалног права.

Применом члана 414. став 2. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд није детаљно образлагао ову пресуду, с обзиром да се ревизијом понављају жалбени наводи, а образлагањем се не би постигло ново, нити уједначеније тумачење права.

На основу изнетог, применом члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић