Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права и битних повреда одредаба парничног поступка, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној применом члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20), Врховни касациони суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП, а код утврђења да цена рада коју је тужени примењивао пре почетка примене Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава („Службени гласник РС“ бр. 116/14 ... 95/18), није била утврђена у складу са одредбама тада важећег Колективног уговора туженог. Ово из разлога што тужени приликом исплате зарада није исцрпео планирану масу средстава за зараде и преостала расположива неутрошена средства за 2014., 2015., 2016., 2017., 2018. и 2019. годину, у износима утврђеним у првостепеној пресуди. На наведене износе примењено је умањење од 10%, односно умањење 5%, у складу са Законом о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата код корисника јавних средстава.

Према становишту Врховног касационог суда, другостепени суд је дао правно релевантне разлоге за своју одлуку на којима је заснована примена материјалног права. Побијана одлука којом је тужиоцу досуђена разлика зараде у утуженом периоду донета је применом одговарајућих одредаба Закона о раду (Службени гласник РС“, бр. 24/05 ... 95/18), Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава („Службени гласник РС“, бр. 116/14 ... 95/18), Закона о јавним предузећима („Службени гласник РС“, бр.15/16 и 88/19) и Уредбе о начину и контроли обрачуна исплате зараде у јавним предузећима („Службени гласник РС“, бр. 27/14). Послодавац је дужан да запосленом исплати уговорену зараду, у складу са Колективним уговором послодавца и закљученим уговором о раду и суд штити право запосленог на исплату уговорене зараде. Закон о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава („Службени гласник РС“, бр.15/16 и 88/19) примењује се на кориснике јавних средстава, али применом прописаног умањења на основицу која је утврђена правилним множењем цене радног часа са коефицијентом предвиђеним Колективним уговором послодавца и фондом часова рада. Таква одлука другостепеног суда у складу је са правним ставом Врховног касационог суда о наведеном правном питању и стога не постоји потреба за уједначавањем судске праксе о овом питању, нити за новим тумачењем права. Не постоји ни потреба за разматрањем питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, а у посебној ревизији туженог нису наведени аргументи за прихватање одлучивања о ревизији по основу члана 404. ЗПП.

У складу са наведеним Врховни касациони суд одлучио је као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Вредност предмета спора износи 292,51 динар. Како вредност предмета спора у овој парници не прелази износ новчаног цензуса за изјављивање ревизије из члана 403. став 3. ЗПП, то ревизија туженог није дозвољена.

У складу са изнетим, применом члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић