Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију као посебну због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 403. став 2. тачка 2., а у вези са чланом 408. Закона парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11...10/23), Врховни суд је утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Тужиља је у утуженом периоду била у радном односу код туженог на пословима ..., са коефицијентом радног места 7,34. Тужиљи је плата обрачуната на основу Закона о платама у државним органима и јавним службама и на основу Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама, множењем коефицијента радног места и прописане основице за обрачун плате, након чега је тужена у спорном периоду целокупну обрачунату плату са накнадама упоређивала са минималном зарадом и вршила допуну до минималне зараде, тако да је тужиљи у спорном периоду исплаћена минимална зарада. Вештачењем је утврђена висина тражених накнада на име исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора прихватањем параметара из Општег колективног уговора донетог 1997. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев, јер је закључио да у исплаћеној минималној заради тужиље нису садржане предметне накнаде.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио тужбени захтев тужиље за исплату накнада за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, јер су те накнаде садржане у коефицијенту за обрачун плате.

Неосновано се ревизијом указује да се наведени закључак другостепеног суда заснива на погрешној примени материјалног права.

Одредбом члана 2. став 2. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 95/18 – аутентично тумачење), прописано је да се његове одредбе примењују и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није друкчије одређено.

Чланом 1. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“ бр. 34/01 ... 21/16 и др.), између осталог, прописано је да се овим законом уређује начин утврђивања плата, додатака, накнада и осталих примања запослених у јавним службама које се финансирају из буџета Републике, Аутономне покрајне и јединице локалне самоуправе, а чланом 4. став 2. наведеног закона, прописано је да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.

Одредбом члана 91. Посебног колективног уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 96/19 и 58/20), прописано је да се плате запослених утврђују законом и овим уговором, док су одредбом члана 102. регулисани основи за накнаду трошкова, међу којима није предвиђена накнада трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.

Према томе, како се на тужену установу здравствене заштите примењују прописи о јавним службама, то се по оцени Врховног суда на зараде и друга примања запослених код туженог примењује Закон о платама у државним органима и јавним службама.

Имајући у виду наведену регулативу, Врховни суд налази да је тужиљи износ накнаде за исхрану у току рада и регреса садржан у коефицијенту према коме је тужиљи исплаћивана плата, у складу са чланом 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, због чега нема право на накнаду коју потражује постављеним тужбеним захтевом, а како је то правилно закључио и другостепени суд.

Из наведених разлога, применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као изреци.

Председник већа-судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић