.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 3026/2019
23.10.2019. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Јасминке Станојевић, председника већа, Бисерке Живановић, Зоране Делибашић, Божидара Вујичића и Бранислава Босиљковића, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Срђан Алексић, адвокат из ..., против тужених АД ''ББ'' ..., чији је пуномоћник Весна Станимировић, адвокат из ..., и АД за ... „ВВ“, ..., чији је пуномоћник Борислав Богдановић, адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизијама тужених, изјављеним против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1175/19 од 11.04.2019. године, на седници одржаној 23.10.2019. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизијама тужених, изјављеним против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1175/19 од 11.04.2019. године, као изузетно дозвољеним.
ОДБАЦУЈУ СЕ, као недозвољене, ревизије тужених, изјављене против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1175/19 од 11.04.2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Суботици П1 869/18 од 21.01.2019. године, ставом првим изреке обавезани су тужени да тужиоцу, за период мај 2015. године - август 2015. године, на име накнаде трошкова за исхрану у току рада солидарно исплате појединачне месечне износе са законском затезном каматом, све ближе одређено у ставу првом изреке пресуде. Ставом другим изреке обавезан је тужени АД за ... „ВВ“, ..., да тужиоцу, за период септембар 2015. године-фебруар 2018. године, на име накнаде трошкова за исхрану у току рада, исплати појединачне месечне износе са законском затезном каматом, све ближе одређено у ставу другом изреке пресуде. Ставом трећим изреке обавезани су тужени да тужиоцу, за период мај 2015. године - август 2015. године, на име накнаде трошкова регреса за годишњи одмор солидарно исплате појединачне месечне износе са законском затезном каматом, све ближе одређено у ставу трећем изреке пресуде. Ставом четвртим изреке обавезан је тужени АД за ... „ВВ“ да тужиоцу, за период септембар 2015. године-фебруар 2018. године, на име накнаде трошкова регреса за годишњи одмор, исплати појединачне месечне износе са законском затезном каматом, све ближе одређено у ставу четвртом изреке. Ставом петим изреке је одбијен тужбени захтев тужиоца по истом основу, а у делу потраживања доспелих у периоду 01.09.2015. године до 28.02.2018. године. Ставом шестим изреке обавезани су тужени да тужиоцу солидарно накнаде трошкове поступка.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1175/19 од 11.04.2019. године, одбијене су, као неосноване, жалбе тужених и потврђена првостепена пресуда.
Против правноснажне другостепене пресуде тужени су благовремено изјавили ревизије због погрешне примене материјалног права и предложили да се о ревизијама одлучује као о изузетно дозвољеним у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.
Применом члана 404. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.
Правноснажном пресудом, одлучено је о исплати на име накнаде за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, којом је утврђено да је тужбени захтев основан. О овом праву тужиоца и о висини тражене накнаде, судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног касационог суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, а ревизијама се неосновано указује на другачије одлуке Апелационих судова, јер постојање другачије одлуке не указује нужно и на другачији правни став, јер правилна примена права у споровима са захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања, због чега не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.
Сходно изнетом, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог, као изузетно дозвољеној, применом члана 404. став 1. ЗПП, на основу чега је одлучено као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тача 5. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11, 55/14), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.
Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Тужба ради исплате, поднета је 31.05.2018. године. Вредност побијаног дела правноснажне опредељена је на износ који не не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе .
Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање, у коме побијана вредност предмета спора очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија недозвољена.
На основу члана 413. ЗПП, у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа – судија
Јасминка Станојевић,с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
