Врховни суд је испитао побијану пресуду применом одредбе члана 408. ЗПП („Сл. гласник РС“, бр.72/11...10/23) и утврдио да је ревизија тужиље неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог почев од 06.05.1985. године до 21.04.2009. године, у периоду од 17.01.2003. године до 02.07.2007. године обављала је послове ... код туженог, а затим распоређена на послове ..., те је са туженим закључила уговор о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности од 22.02.2008. године. Тужиља је завршила ... факултет и стекла седми степен стручне спреме. Тужени је донео решење о отказу уговора о раду тужиљи 09.04.2009. године, на основу члана 179. став 1. тачка 3. Закона о раду („Сл. гласник РС“, бр.24/05...) и члана 3. Правилника о дисциплини и понашању запослених у Архиву Србије, као и члану 35. Посебног колективног уговора за запослене у установама културе, јер је тужиља учинила повреду дисциплине и правила понашања, прописана у члану 3. алинеја 6. неовлашћено задржавање архивске грађе која се не користи у редовном процесу рада, алинеја 13, сметање других запослених у раду, алинеја 16 – изазивање туче, свађе, вређања других запослених и слично и алинеја 17, узнемиравање и сексуално узнемиравање запослених или странака назначених Правила о дисциплини и понашању запослених код туженог. Наиме, тужиља је 02.02.2009. године унела приватни фото-апарат у просторије тужене и том приликом неовлашћено фотографисала изложбену салу у којој запослени обављају послове сређивања и обраде архивске грађе, те је неовлашћено фотографисала архивску грађу и на овај начин ометала и узнемиравала запослене у процесу обављања послова. Без обзира на опомену тужиља је и даље 03.02.2009. године вршила снимање архивске грађе мобилним телефоном. Такође, неовлашћено је задржавала архивску грађу која се не користи у редовном процесу рада, што је утврдила Комисија у извештају 05 број 31/5 од 04.02.2009. године. Тужиљи је достављено упозорење на разлоге за отказ уговора о раду на које се тужиља изјаснила 12.02.2009. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев тужиље као неоснован, налазећи да је тужиља својим понашањем учинила повреду радне дисциплине која јој је стављена на терет оспореним решењем о отказу уговора о раду, и то неовлашћено задржавање архивске грађе која се користи у редовном процесу рада, да је супротно правилима из члана 3. алинеја 6. Правила о дисциплини и понашању у Архиву Србије, који прописује да се повредом радне дисциплине и правила понашања сматра неовлашћено задржавање архивске грађе која се не користи у редовном процесу рада, супротно организацији рада и установљеним правилима понашања на раду код туженог задржала архивску грађу која није била употребљена у редовном процесу рада, да је исто утврђено из писаног извештаја туженог од 04.02.2009. године, да је на тај начин свесно повредила радну дисциплину због чега је и оспорено решење законито и основано, да је за отказ уговора о раду довољна једна повреда радне дисциплине, као у овом случају.

По оцени Врховног суда нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Наиме, одредбом члана 24. Закона о културним добрима прописано је да архивску грађу чине изворни и репродуктивни писани, цртани, компјутеризовани, штампани, фотографисани, филмовани, микрофилмовани, фотографисани или на други начин забележени документарни материјал од посебног значаја за науку и културу који је настао у раду државних органа и организација, органа јединице територијалне аутономије и локалне самоуправе, политичких организација и њихових органа, установа и других организација, верских заједница као и појединаца, без обзира на то када је и где је настао и да ли се налази у установама заштите или ван њих. Одредбом члана 39. став 1. истог закона прописано је да се сређена и пописана архивска грађа предаје на чување надлежном архиву после 30 година, рачунајући од дана настанка грађе.

Одредбом члана 3. став 1. алинеја 6, 13, 16. и 17. Правила о дисциплини и понашању запослених у Архиву Србије, прописано је да се повредом дисциплине и правила понашања сматра: неовлашћено задржавање архивске грађе, која се не користи у редовном процесу рада, сметање других запослених у раду, изазивање туче, свађе и вређања других запослених и слично, узнемиравање и сексуално узнемиравање запослених или странака.

Одредбом члана 179. тачка 3. Закона о раду („Сл. гласник РС“, бр.24/05, 61/2005 и 54/2009), прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребу послодавца и то ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Имајући у виду да је тужиља својим понашањем својом кривицом учинила повреду радне дисциплине и правила понашања прописана у члану 3. став 1. алинеја 6. Правила о дисциплини и понашању запослених у Архиву Србије, тако што је неовлашћено задржавала архивску грађу која се не користи у редовном процесу рада, па су се стекли услови за отказ уговора о раду тужиљи, због чега су правилно нижестепени судови одбили захтев тужиље да се поништи као незаконито оспорено решење од 09.04.2009. године о отказу уговора о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности од 22.02.2008. године. Како одлука о захтеву тужиље за накнаду штете зависи од основаности захтева за поништај оспореног решења којим је тужиљи престао радни однос, то су правилно нижестепени судови применом члана 191. Закона о раду одбили захтев за накнаду штете због изгубљене зараде, неискоришћеног годишњег одмора и захтев за уплату доприноса за обавезно пензијско и инвалидско осигурање.

Неосновани су наводи ревизије да тужиља није учинила повреду правила дисциплине и понашања, те да документи који су пронађени у њеној канцеларији не представљају архивску грађу, с обзиром да код туженог важе прецизна правила о поступању са материјалом са којим запослени раде и са којим су задужени, а да је тужиља неовлашћено задржала архивску грађу која се не користи у редовном процесу рада, утврдила је и комисија тужене у извештају од 04.02.2009. године.

Врховни суд је ценио и остале ревизијске наводе којима се не доводи у сумњу правилност побијане пресуде, па ти наводи нису посебно образложени.

Из наведених разлога, применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић