Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 3094/2023
21.02.2024. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Звездане Лутовац, председника већа, Иване Рађеновић, Владиславе Милићевић, Јасмине Стаменковић и Татјане Миљуш, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Владимир Милановић, адвокат из ..., против тужене Опште болнице „Др Радивој Симоновић“ из Сомбора, ради исплате, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 507/23 од 15.03.2023. године, у седници одржаној 21.02.2024. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 507/23 од 15.03.2023. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 507/23 од 15.03.2023. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Сомбору П1 876/21 од 08.11.2022. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев којим је тужиља тражила да се обавеже тужена да јој на име топлог оброка и регрес за коришћење годишњег одмора за период од 01.08.2018. године до 31.07.2021. године исплати износ од 200.504,39 динара са законском затезном каматом од 12.08.2022. године до исплате и износ до 46.728,52 динара на име затезне камате обрачунате до 11.08.2022. године, као и да се обавеже тужени да joj накнади трошкове парничног поступка са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате. Ставом другим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 507/23 од 15.03.2023. године, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и битних повреда одредаба парничног поступка, са позивом на члан 404. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о дозвољености ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови из става 1. овог члана за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној јер у конкретном случају, узимајући у обзир врсту и природу спора, садржину тражене судске заштите и начин пресуђења не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, за уједначавањем судске праксе, нити потреба новог тумачења права. Дати разлози одлука нижестепених судова о одбијању тужбеног захтева у складу су са закључком усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 05.07.2022. године и постојећом судском праксом Врховног касационог суда и Врховног суда у тумачењу и примени релевантог материјалног права, а код утврђења да је тужиљи која је запослена у јавној установи исплаћивана плата у чијем коефицијенту је садржана накнада трошкова за исхрану у току рада (топли оброк) и регрес за коришћење годишњег одмора у смислу члана 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 34/2001...123/21), како су то правилно закључили и нижестепени судови. Тужиља се у ревизији позвала на једну одлуку овог суда с намером да поткрепи тврдњу о постојању различитих судских одлука у истој чињеничноправној ситуацији као у конкретном случају. Међутим, одлука на коју се ревидент позива с обзиром на то да се ради само о једној одлуци највише правне инстанце не може се тумачити као израз устаљене судске праксе.

Преузмите документ у ПДФ формату