Испитујући правилност побијане пресуде сагласно члану 408. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11...18/20), Врховни касациони суд је оценио да је тужиочева ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у радном односу на неодређено време код Јавног предузећа за подземну експлоатацију угља „Ресавица“ – „Алексиначки рудник“ из Алексинца, где обавља послове ... . Приликом обављања редовних радних задатака дана ...2015. године на тужиоца се из правца радилишта обрушио материјал који га је ударио у предео левог рамена и руке. Према налазу вештака медицинске струке тужилац је том приликом задобио тешку телесну повреду у виду нагњечења левог рамена са расцепом тетиве надгребног мишића лакта и шаке. Према тужениковој Табели за утврђивање губитка опште радне способности (инвалидитет), код тужиоца је дошло до умањења радне способности за 15% (122б Табеле).

Полазећи од утврђеног чињеничног стања и околности да је у време тужиочевог повређивања његов послодавац од опште одговорности био осигуран полисом 19 бр. 61640093 0, закљученом између поменутог јавног предузећа и тужене, као осигуравача, те да је по наступању осигураног случаја тужена тужиоцу материјалну штету у виду обештећења по дану одсуства са рада ради лечења исплатила у висини од 20.000,00 динара (100,00 динара дневно), првостепени суд је тужбени захтев у целости усвојио. Приговор недостатка пасивне легитимације истакнут од стране тужене оценио је неоснованим, јер одговорност тужене произлази из полисе као уговора о осигурању који је важио у време тужиочевог повређивања, а неоснованост приговора подељене одговорности следи из околности да је тужилац на прописан начин користио заштитну опрему и руковао средствима рада. Законска затезна камата на досуђени износ новчаног обештећења од 100.000,00 динара тужиоцу је досуђена сходно члану 277. став 1. ЗОО.

Другостепени суд је првостепену пресуду преиначио и тужбени захтев као неоснован одбио са образложењем да је тужеников цензор насталу повреду квалификовао као лаку телесну повреду, па како тужилац није доказао да је лекарска комисија Репбуличког фонда за пензијско и инвалидско осигурање у поступку остваривања права из пензијског и инвалидског осигурања утврдила постојање инвалидитета код тужиоца, тужбени захтев је одбијен.

Врховни касациони суд је другостепену пресуду преиначио и првостепену одлуку потврдио, оценивши основаним наводе тужиочеве ревизије да је побијана пресуда заснована на погрешној примени материјалног права.

Чланом 897. Закона о облигационим односима прописано је да се уговором о осигурању уговорач осигурања обавезује да плати одређени износ организацији за осигурање ( осигуравач), а организација се обавезује да, ако се деси догађај који представља осигурани случај, исплати осигуранику или неком трећем лицу накнаду, односно уговорену своту или да учини нешто друго.

Чланом 898. став 1. ЗОО прописано је да догађај с обзиром на који се закључује осигурање (осигурани случај) мора бити будући, неизвестан и независан због искључиве воље уговарача.

У време важења полисе осигурања закључене сходно члану 901. став 1. ЗОО у писаној форми и потписаној од стране уговарача – тужиочевог послодавца и тужене, дошло је до наступања осигураног случаја, који је сагласно вештачењу проведеном сходно члану 259. ЗПП, код тужиоца проузроковао тешку телесну повреду. Према Табели тужене наведена повреда је код тужиоца произвела губитак радне способности од 15%. На основу цитираних одредби материјалног права и члана 919. став 1. ЗОО, којим је прописана дужност осигуравача да по наступању осигураног случаја исплати накнаду или своту одређену уговором, правилно је првостепени суд тужену обавезао на исплату траженог новчаног обештећења, чија је висина опредељена према висини уговорене суме осигурања од 800.000,00 динара. На досуђени износ накнаде штете тужиоцу је законска затезна камата досуђена сходно члану 277. став 1. ЗОО.

Противно оцени другостепеног суда да у одсуству налаза лекарске комисије РФ ПИО тужилац није доказао постојање умањења радне способности, тужилац је сходно члану 228. ЗПП ту битну чињеницу доказао предлажући медицинско вештачење, као доказно средство прописано чланом 259. ЗПП, јер је у конкретном случају тужбени захтев заснован на уговорној одговорности тужене, а не на правима запослених прописаним Законом о пензијском и инвалидском осигурању.

Правилном применом члана 153. став 1. члана 154. и члана 163. став 1. и 2. ЗПП, те одредаба Адвокатске и таксене тарифе, првостепени суд је тужену обавезао на накнаду трошкова парничног поступка.

На основу изложене правне аргументације, сходно члану 416. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у првом ставу изреке.

Одлука о трошковима ревизијског поступка донета је применом члана 153. став 1., члана 154. и члана 163. став 2. у вези са ставом 165. став 2. ЗПП, а њихова висина је одмерена у износу до 18.000,00 динара за састав ревизије од стране адвоката и у износу од по 24.400,00 динара на име судске таксе за ревизију и ревизијску одлуку.

Председник већа-судија

Марина Милановић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић