Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, др Илије Зиндовића, Божидара Вујичића, Бранислава Босиљковића и Бисерке Живановић, чланова већа, у правној ствари тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Саша Јефтић, адвокат из ..., против тужених ББ, чији је пуномоћник Весна Станимировић, адвокат из ... и ВВ, ради исплате, одлучујући о ревизији туженог ББ изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1373/19 од 30.05.2019. године, у седници одржаној 22.10.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији туженог ББ изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1373/19 од 30.05.2019. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија туженог ББ изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1373/19 од 30.05.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Кикинди П1 38/18 од 31.01.2019. године, ставом првим изреке одбијен је приговор стварне ненадлежности суда. Ставом другим изреке усвојен је у целости примарни тужбени захтев тужиоца. Ставом трећим изреке обавезани су тужени да тужиоцу солидарно исплате укупно 53.081,38 динара и то: на име накнаде штете због неисплаћеног топлог оброка за период од 01.03.2015. године до 01.09.2015. године од 27.350,16 динара са законском затезном каматом од 31.10.2018. године до исплате и 10.812,70 динара на име обрачунате законске затезне камате на појединачне припадајуће месечне износе накнаде по овом основу од доспелости сваког износа закључно са 30.10.2018. године, као и на име накнаде штете због неисплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора 10.662,66 динара са законском затезном каматом почев од 31.10.2018. године до исплате и 4.256,02 динара на име обрачунате законске затезне камате на појединачне месечне износе по овом основу од доспелости сваког појединачног износа закључно са 30.10.2018. године. Ставом четвртим изреке обавезани су тужени да тужиоцу солидарно накнаде трошкове поступка од 39.923,00 динара са законском затезном каматом на овај износ од извршности пресуде до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1373/19 од 30.05.2019. године, одбијене су жалбе тужених и првостепена пресуда потврђена.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени ББ је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном, применом члана 404. ЗПП, ради уједначавања судске праксе.

Применом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11...87/18), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом, одлучено је о исплати тужиоцу на име неисплаћене накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора са припадајућом каматом, којом је утврђено да је тужбени захтев основан, а тужени су солидарно обавезани да наведене накнаде тужиоцу плате за период од 01.03.2015. године до 01.09.2015. године. О овом праву тужиоца и о висини тражене накнаде, судови су одлучили у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног касационог суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним правним основом, због чега у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Сходно изнетом, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог, као изузетно дозвољеној применом члана 404. став 1. ЗПП, на основу чега је и одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није дозвољена.

Наиме, одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате тужиоцу на име накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора поднета је 05.04.2018. године. Вредност побијаног дела правноснажне пресуде је 53.081,38 динара. Овај износ, према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, представља динарску против-вредност испод 40.000 евра.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање, у коме побијана вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија туженог недозвољена.

На основу члана 413. ЗПП у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић