.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 3106/2020
10.02.2021. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Јасминке Станојевић, председника већа, Бисерке Живановић, Весне Поповић, Гордане Комненић и Зоране Делибашић, чланова већа, у парници тужилаца АА из ..., ББ из ... и ВВ из ..., које заступа пуномоћник Константин Ранков, адвокат из ..., против тужених ГГ и ДД, обоје из ..., чији је заједнички пуномоћник Деана Берак Савковић, адвокат из ... и тужене Републике Србије, коју заступа Државно правобранилаштво, Одељење у Зрењанину, ради исплате, одлучујући о ревизији тужилаца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 4434/19 од 16.06.2020. године, на седници одржаној 10.02.2021. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужилаца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 4434/19 од 16.06.2020. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужилаца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 4434/19 од 16.06.2020. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Зрењанину П 59/18 од 22.05.2019.године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да суд обавеже тужене да солидарно исплате тужиљи АА на име главнице износ од 49.745,62 динара, тужиљи ББ на име главнице износ од 43.500.00 динара и тужиљи ВВ на име главнице износ од 68.920,95 динара, све са затезном каматом од 01.10.2011. године до исплате. Ставом другим изреке, обавезане су тужиље да туженима ГГ и ДД солидарно исплате трошкове поступка у износу од 51.750,00 динара, као и да туженој Републици Србији солидарно накнаде трошкове поступка у износу од 6.000,00 динара.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 4434/19 од 16.06.2020. године, ставом првим изреке, одбијена је, као неоснована, жалба тужилаца и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужених ГГ и ДД за накнаду трошкова жалбеног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиоци су изјавили ревизију, због погрешне примене материјалног права, с тим што су предложили да се ревизија сматра изузетно дозвољеном, ради уједначавања судске праксе (члан 404. ЗПП).
Применом члана 404. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11 и 55/14), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.
Предмет тражене правне заштите је исплата неисплаћеног дела зараде и накнаде за коришћење годишњег одмора, а побијаном одлуком је потврђена првостепена пресуда којом је тужбени захтев одбијен. Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. ЗПП, јер се ревизијом тужилаца не указује да постоји потреба да се размотре правна питања од општег интереса или да постоји потреба новог тумачења права или неуједначена судска пракса, односно не указује на постојање другачијих одлука, већ се оспорава утврђено чињенично стање, а одлуке нижестепених судова о основаности тужбеног захтева засноване су на примени одговарајућих одредаба материјалног права, а правилна примена права у споровима са захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања, због чега је и одлучено као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Према природи тражене правне заштите, ова парница спада у парнице из радних спорова. Међутим, одредбом члана 441. Закона о парничном поступку, прописано је да је у парницама из радних спорова ревизија дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Ван ових радних спорова ревизија није дозвољена, осим уколико се тужба не односи на новчано потраживање, када се примењује општи режим допуштености овог правног лека, према вредности спора.
Наиме, одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Тужба ради исплате је поднета 16.01.2018. године. Вредност предмета спора побијаног дела у односу на сваку од тужиља креће се од 43.500,00 динара до 68.920,95 динара.
Имајући у виду да се ради о спору, у коме побијана вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија недозвољена.
На основу члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.
Председник већа – судија
Јасминка Станојевић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
