Према чињеничном стању на ком је заснована побијана одлука, тужиља је 04.01.2016. године са туженим закључила уговор о раду на неодређено време, са почетком рада од 15.01.2016. године, којим је предвиђен пробни рад у трајању од 6 месеци почев од дана ступања на рад. Решењем тужене од 12.07.2016. године, утврђено је да тужиљи престаје радни однос истеком рока пробног рада утврђеног уговором о раду, јер у периоду пробног рада није показала одговарајуће радне и стручне способности. У поступку је утврђено да је тужиља радила код туженог почев од 02.03.2014. до 31.122015. године по више уговора о раду на одређено време, да је све време радила на истој позицији као и по уговору о раду од 04.01.2016. године, као продавац банчиних производа ЦРО, односно ЦСО. Непосредни руководилац тужиљи је био директор филијале у ..., а његов претпостављени је генерални менаџер. Приликом оцењивања непосредни руководилац је рад тужиље првобитно вредновао оценом 2, образлажући да је тужиља рад обављала на исти начин као и претходне две године, али су резултати њеног рада били лошији, па је због примедби на њен став према раду и равнодушност према лоше оствареним резултатима рада, заједно са главним менаџером, њен рад вредновао оценом 1,81. На овај начин оцењена је лошије од ББ, другог запосленог који је радио на истим пословима као и тужиља, па је истеком уговореног периода пробног рада донето побијано решење о отказу уговора о раду. У образложењу решења се наводи да је у току пробног рада њен рад пратио непосредни менаџер, по чијем образложеном мишљењу (оцени) запослена није показала довољан степен радних и стручних способности за обављање послова за које је засновала радни однос са пробним радом, због чега јој је применом члана 36. став 4. у вези члана 175. став 1. тачка 1. Закона о раду, радни однос престао истеком рока на који је уговорен пробни рад.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правноснажном одлуком одбијен је тужбени захтев за поништај побијаног решења о отказу, као и захтев за накнаду штете у виду изгубљене зараде и враћање на рад, уз закључак нижестепених судова да је тужиљи радни однос престао на законом прописан начин.

Врховни касациони суд налази да се ревизијом неосновано указује на погрешну примену материјалног права.

Могућност заснивања радног односа уз уговарања периода пробног рада и његово најдуже трајање, престанак радног односа пре истека периода пробног рада уз остављање отказног рока од најмање 5 радних дана и престанак радног односа истеком уговореног периода пробног рада, регулисано је одредбом члана 36. Закона о раду (''Сл. гласник РС'' бр.24/05, ... и 75/14, важећег у време доношења побијаног решења). Наведеном законском одредбом прописано је да је послодавац дужан да образложи отказ уговора о раду у случају када запосленом откаже уговор о раду пре истека времена за који је уговорен пробни рад, у ком случају је дужан и да му остави отказни рок који не може бити краћи од пет радних дана (члан 36. став 3. Закона о раду). Међутим, ставом 4. овог плана прописано је да запосленом који за време пробног рада није показао одговарајуће радне и стручне способности радни однос престаје даном истека рока (пробног рада) одређеног уговором о раду.

Правилна примена наведених законских одредаба подразумева да је послодавац у обавези да у решењу о престанку радног односа образложи своју одлуку којима доказује да запослени није показао одговарајуће радне и стручне способности, односно да су његови резултати рада незадовољавајући – само у случају када му се уговор о раду отказује пре истека уговореног периода пробног рада. Супротно томе, на основу члана 36. став 4. Закона о раду, запосленом за кога послодавац оцени да није показао одговарајуће радне и/или стручне способности, радни однос престаје истеком периода пробног рада, у ком случају послодавац није дужан да му оставља отказни рок, нити је у обавези да посебно образлаже одлуку о престанку радног односа по овом основу.

У конкреттном случају тужиља је, у складу са одредбом члана 36. став 1. и 2. Закона, засновали радни однос на неодређено време код тужене, уговором о раду од 04.01.2016. године са почетком рада од 15.01.2016. године и уз уговарање пробног рада у трајању од 6 месеци. Радни однос јој је престао 15.07.2016. године, на основу члана 36. став 4. Закона о раду, истеком уговореног периода пробног рада, а на основу побијаног решења тужене од 12.07.2016. године. Иако у овом случају, према наведеној законској одредби тужена није била у обавези да своју одлуку образлаже, наведено решење садржи образложење, у коме се наводи основ и разлози за отказ, односно да по оцени непосредног руководиоца – за време пробног рада тужиља није показала довољан степен радних и стручних способности за обављање послова за које је засновала радни однос са пробним радом.

Имајући ово у виду, Врховни касациони суд налази да је основан закључак нижестепених судова да је законито побијано решење о отказу уговора о раду тужиљи, јер у случају отказа по истеку пробног рада запосленом, који у том периоду није показао одговарајуће радне и стручне способности за обављање послова за које је засновао радни однос, не постоји обавеза послодавца да своју одлуку образлаже, па тиме ни своју оцену о показаним незадовљавајућим способностима запосленог, што и супротне наводе равизије чини неоснованим.

Изостанак правноснажне судске одлуке о незаконитом престанку радног односа, чини неоснованим и захтев запосленог за врћање на рад и накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која запосленом припадају по закону, применом члана 191. став 1. и 2. Закона, па је правилно захтев тужиље одбијен и у овом делу.

На основу изнетог, Врховни касациони суд налази да је приликом доношења одлуке о основаности захтева тужиље, побијаном одлуком правилно примењено материјално право, па је, применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић